JEDNA LAIČKA FILMSKA KRITIKA - POGLED IZ ŠUME
- Детаљи
Ratko Ristić, profesor Univerziteta u Beogradu, 09.03.2024.
5. februara 2025. godine premijerno je prikazan, u Evropskom parlamentu u Briselu, dokumentarni film „Ne u mojoj zemlji-litijumska dilema u Srbiji“, reditelja Stajn van Barlea. Glavni „glumac“ je izvesni Peter Tom Džons (u daljem tekstu: PTJ), direktor Instituta za održive metale i minerale, na katoličkom univerzitetu Luven (u daljem tekstu: KUL), najstarijem u Belgiji, koji je osnovan 1425 godine. Pored duge tradicije i pozicije među sto najboljih univerziteta na svetu, KUL je poznat po neupitnoj podršci LBGTQQ+ zajednici, džender studijama i Ukrajini, u tekućem sukobu sa Rusijom, u čemu se ističe agilni rektor Luk Sels. Zastave duginih boja i Ukrajine radosno se vijore na zgradama univerziteta, u Briselu, kao i širom ponosne države Belgije.
„Rio Tinto“ je predstavljen kao društveno odgovorna kompanija, koja više od 150 godina eksploatiše bakar, gvožđe i zlato, širom planete. Nije pomenuto da su ostavili stotine miliona tona toksične jalovine, uništene ekosisteme, zdravstveno i ekonomski degradirane lokalne zajednice. Čudnim sticajem okolnosti, došlo je i do dva građanska rata, sa hiljadama žrtava, koji su vođeni između lokalnog stanovništva i policijsko-vojnih formacija, upravo zbog rudarskih aktivnosti. Naravno, „Rio Tinto“ je uvek imao najbolje namere, usmerene na borbu protiv klimatskih promena, razvoj lokalnih ekonomija, dekarbonizaciju i energetsku tranziciju, ali se nekako volšebno provlači i maltertiranje zaposlenih, rašireno seksualno nasilje prema ženama, i da ne bude sve tako crno, velika globalna podrška promociji homoseksualizma.
Prateći ne baš originalan, pomalo predvidiv i dosadan tok filma, zasmetao mi je nepravilan izgovor naratora, koji je moju rodnu Loznicu preimenovao u „Loznika“, dok je Jadar pretvorio u „Džadar“. PTJ je mogao da angažuje lektora, što nije tako skupo, i pokaže malo više poštovanja prema srpskom jeziku i kulturi. PTJ je predstavljen kao “ekspert za klimu“ (ne znam na osnovu kojih referenci) i „naučnik za životnu sredinu“, što je još čudnije, jer se do sada bavio metalurgijom, iako je diplomirao hemiju. Film počinje kratkim prikazom letošnjih demonstracija protiv kopanja litijuma (2024), uglavnom sekvenci koje kipe od javno iskazanog nezadovoljstva nas Srba (domorodaca), koji nemaju razumevanja za „uzvišenu“ borbu protiv klimatskih promena, energetsku tranziciju i oslobađanje od kineske dominacije, koja ugrožava evropske lance snabdevanja, u čemu je litijum epohalno važan. PTJ je konstatovao da Srbija ima najveće rezerve litijuma u Evropi (netačno), ignorišući činjenicu da su nemačke rezerve neuporedivo bogatije. Možda PTJ ne zna šta se krije ispod leda na Grenlandu, ali očigledno je neko dojavio Donaldu Trampu da su tamošnje rezerve litijuma najveće na svetu. Geostrateg u pokušaju, PTJ je pokazujući Srbiju na geografskoj karti (uz konstataciju da litijuma ima od Portugala do Finske), izrekao da je problem što se srpski litijum nalazi na granici Istočne Evrope i Rusije, a to komplikuje otvaranje rudnika. Iskreno, bio bih oduševljen da se Srbija graniči sa Rusijom, ali to nije slučaj, barem za sada, pošto su se između nas isprečile Bugarska i ostatak Ukrajine. U svakom slučaju, bilo bi za sve nas dobro da PTJ obnovi svoje znanje iz geografije ili da se više ne bavi kartografskim priviđenjima.
Dok narator (ženski glas) objašnjava kako su „odgovorno rudarstvo i reciklaža važni u borbi protiv klimatskih promena“, nailazi scena sa aerodroma, sa sve carinom i pokretnim stepenicama, u kojoj se hrabri PTJ, kao flamansko-valonska verzija Indijana Džonsa, sprema da poleti za daleku i divlju Srbiju, uveren da „bez metala nema čistih tehnologija, bez kojih nema tranzicije ka klimatskoj neutralnosti“. Naravno, PTJ ne pominje zdravstveno ruinirane lokalne zajednice i zagađene prostore Konga, Malija, Namibije, Indonezije, Papue Nove Gvineje, Namibije ili Srbije, gde se „srećno“ rudari zarad očuvanja neopisive lepote švajcarskih ili danskih pejzaža, na primer. I onda melodramska scena u kojoj PTJ sreće zanesenu jadaritsku damu, Marijanti Babić, čija čista duša ne može da razume prekorne poglede i negodovanje Nedeljičana (Gornjih i Donjih). Marijanti je pokvarila romantičnu scenu kada je pomenula svega 220 ha potrebnih za projekat „Jadar“ (netačno), umesto 2.000 ha i nešto malo više, koliko je neophodno za čitav rudarsko-proizvodni kompleks. Marijanti je, u njoj svojstvenoj optimističnoj varijanti, pokazala i neki futurističko-utopijski prikaz budućeg rudnika (na svom tabletu), sa sve obrađenim njivama, kao ključni dokaz da „oko rudnika sve ostaje isto“ i da nema zagađenja, niti promena u načinu života. Naravno, „kampanja protiv rudnika je zasnovana na dezinformacijama“, kako kaže Marijanti, zbog čega pojedinci (pčelar Vladan Jakovljević) daju izjave da će „životima braniti zemlju i ako treba i krv će da padne“. Kakva koincidencija, jer i veliki umetnik Emir Kusturica, nedavno reče „da je spreman i život da žrtvuje u borbi za životnu sredinu“, što je ponovio na tribini u organizaciji studentskog plenuma Pravnog fakulteta (04.03.2025.). Zabrinuta Marijanti objašanjava da je uvek tako, zbog čega „prave procenu rizika, kada izlaze na teren“. Zaboravila je da pomene da je uzrok pomenutog „rizika“ uznemirenje seljana zbog kompanijskog „Akcionog plana za raseljavanje“, koji je na žalost, sprovođen uz tihu podršku srpskih vlasti. Ne radi se o militantnim islamistima iz Molenbeka (predgrađe Brisela), niti Antverpena, nego o mojim zemljacima, stanovnicima Srbije, iz pitomih sela Jadra i Rađevine. Nije pomenula planiranih 553 ha pod deponijama, punim mišomora i insekticida, kako reče čestiti prof. Jovan Tadić sa Univerziteta Berkli, niti sleganje 850 ha terena usled detoniranja 3,5-4 tone visokorazornih eksploziva, svakog dana. Radoznalom PTJ ništa nije rekla o preporuci najboljih srpskih biologa da je optimalna mera zaštite živog sveta da se projekat uopšte ne izvodi, niti o opštenarodnom buntu decembra 2021. godine, zbog „Zakona o eksproprijaciji“ koji je omogućavao investitorima, da uz pomoć policije, proteruju ljude sa imanja i iz kuća. Ipak, naslućujem, nekako, da je lukavi PTJ sve ovo znao, i onako, belgijski mudro, jednostavno prećutao. Predstava teče dalje, dok narator(ka) objašnjava kako je litijum velika razvojna šansa za Srbiju, i onda neviđena scena: PTJ (hemičar-metalurg) zadivljeno gleda Marijanti (pravnik), koja mu sa sjajem u očima, ushićeno objašnjava „kako u rudi ima dvostruko više litijuma nego u ostalim evropskim depozitima, što je dovoljno za izradu baterija za milion električnih vozila“.
U nastavku, PTJ susreće na ulici neimenovanu meštanku, koja je uverena da protivnici otvaranja rudnika „primaju velike pare, jer neće da protestuju za džabe“, mada ne zna ko ih plaća. PTJ je pobornici rudarenja udelio, pomalo usiljeno, i kompliment „da je veoma hrabra“, a ona je nesebično podelila saznanja o moralnim svojstvima svojih komšija, koje nisu prodale kuće i zemljište: „rado bi uzeli pare da im je neko ponudio“. Na kraju, meštanka, uz šeretski osmeh, traži makar čokoladu, jer „svi dobijaju nešto a ja ništa“. Ipak, čokoladu nije dobila.
Sledi scena iz drvene kućice, na livadi pored puta u Gornjim Nedeljicama, u kojoj PTJ pita meštane o mogućnosti kompromisa, koji će doneti novac. Ne zna PTJ za masakr u Dragincu i okolnim selima i zversko ubijanje 2.950 meštana, po naređenju austrijsko-nemačkog psihopate generala Franca Bemea u Drugom svetskom ratu, spaljivanje 95 dece u Koreniti, i pogubljenje 135 dece mlađe od 10 godina u Cikotama, niti čuvenu Cersku (Jadarsku) bitku iz Prvog svetskog rata, kada su Srbi razbili austro-ugarsku vojsku i proterali je preko Drine. Sudbina mojih zemljaka utemeljena je duboko u prostor Jadra i Rađevine, kao i sećanje na pretke, ratnike i seljake, čije kosti i delove opreme nalaze i danas na svojim njivama. Njima su slike prošlih događaja i ljudi neraskidivo utkane u sadašnjost, daju smisao i pravac kretanja u budućnosti. To se ne meri, niti ima veze sa novcem, bilo čim materijalnim i opipljivim, a onaj ko može da sagleda polja, šumarke, razbacane kuće, Cer i Iverak u zamagljenoj daljini, pod blistavim plavetnilom neba iznad zvonika crkve Svetog Velikomučenika Georgija u Gornjim Nedeljicama, zna o čemu govorim.
Narator se pita „zašto je toliko ljudi protiv projekta uprkos očekivanim klimatskim i ekonomskim koristima“, pri čemu ne daje odgovor na pitanje koje su to koristi i ko će ih uživati? Srbima sigurno ostaje najmanje 50 miliona tona otrovnog otpada, dok će prelepa belgijska provincija ostati nepromenjena, sa seljanima koji veselo mašu iz cvetnih dvorišta u pitomom pejzažu, dok spokojna goveda, rase „belgijsko plavo“, pasu travicu bez teških metala. Narator konstatuje kako je projekat podelilo zemlju na dva dela: za i protiv projekta. Međutim, prećutkuje da je stotine hiljada ljudi demonstriralo protiv, dok se pristalice projekta svode na nekoliko desetina interesno motivisanih profesora i „analitičara“ opšte prakse, kao i mali broj neupućenih pojedinaca. Čudi se, jer su protiv projekta ujedinjeni seljaci, urbani ekolozi i neizostavni „proruski orijentisani nacionalisti“, što dovodi do dileme „da li je protest plaćen ili nije“.
Setio se PTJ i našeg Novaka Đokovića koji je podržao pravo na zdrav vazduh i vodu, ali je odmah zatim izrazio sumnju u motive urbanih ekologa i, opet, nezaobilaznih ruskih eksponenata, kao da se dogovarao sa likovima poput Kaje Kalas, Analene Berbok, Kira Starmera, Mete Fredriksen i ostalih sledbenika „Zelene agende“ i proročišta u Davosu. PTJ je razgovarao sa elokventnom Jelenom Vasiljević (antropolog), koja je shvativši da je njena racionalna i argumentovana diskusija iskorišćena za marketinško-propagandističke ambicije metalurga PTJ, tražila povlačenje snimljenog priloga. Dr Vasiljević je govorila o protivljenju rudniku, nedemokratskoj i netransparentnoj politici vlade, lošim iskustvima sa prethodnim projektima, koji su proglašavani za „nacionalni interes“, dok ju je PTJ odmeravao kroz stisnute kapke, radoznalo, kao iskusni prodavac ribe sa pijace u Ostendeu.
PTJ se u nastavku filma „hrabro“ otisnuo do opasne Loznice, gde su snimljeni kadrovi koji ukazuju na siromaštvo i beznađe (ulični prodavac koji je robu izložio na sopstvenom autu; prolaznik koji drži kesu sa hlebom). I ko bi posle tih dirljivih prizora mogao da se buni protiv rudnika? Sledi scena iz lozničke kancelarije kompanije „Rio Sava“, sa zidom na koji su nalepljeni novinski naslovi protiv rudnika, gde započinje „ping-pong“ argumentacija PTJ-Marijanti Babić: kampanja dezinformacija organizovana je pod parolom da Srbiju pretvaraju u rudarsku koloniju Zapada (iako je to naslov iz bečkog lista „Die Presse“, 24.07.2024.); kampanja je jako dobro organizovana, sumnja se na Ruse (opet); pominje se oko 70 lažnih vesti za tri meseca i odgovori kompanije (nikada nisu dali dobar odgovor na ključna pitanja). Pominje se „trgovina sumnjom“, kao manipulativna aktivnost radi zaustavljanja borbe protiv klimatskih promena, što proizvodi strah, i naravno, „trgovce strahom“, odnosno, one koji podbunjuju narod i šire paniku. Narator se ponovo vraća na „ruski uticaj“, a PTJ zaključuje kako „Rusija drži Srbiju dalje od Evrope“, jer je „Rio Tinto“ važna zapadna kompanija. Kreativni PTJ objašnjava da je projekat predstavljen kao ekološka katastrofa, što je mobilisalo veliki broj političkih činilaca. Možda, ali šta bi sa protivljenjem Srpske akademije nauka i Umetnosti, Akademije inženjerskih nauka Srbije, Univerziteta u Beogradu i Nišu?
U nastavku slušamo kako je Rusija igrala ključnu ulogu u organizaciji prvog lokalnog protesta protiv projekta, sredinom 2020. godine, kroz desničarske organizacije Otadžbina i Dveri, čime je uspela da proteste podigne sa lokalnog na nacionalni nivo. Sugeriše se da „Moskva želi da zaustavi glavnu zapadnu kompaniju, preko koje bi Srbija dobila najveću investiciju u poslednjih 30 godina“, a projekat bi pomogao ulazak u EU. I onda, kao šlag na jagode, PTJ nam saopštava, u poverenju, „da je informacije dobio iz anonimnih izvora, a činjenica je da je ruski uticaj duboko ukorenjen u srpskom društvu“. Kakva argumentacija, kakva uverljivost! Prema PTJ, Rusija je upotrebila tipičnu tehniku hibridnog rata, sa masivnim dezinformacijama, proizvodnjom lažnih vesti, širenjem „teorije zavere“. Na kraju, PTJ zaključuje: „ova tehnika hibridnog rata bila je veoma uspešna, jer se i proevropska opozicija protivi što je zaista strašno“. Uzgred, prizivam u sećanje april i septembar 2021. godine, kada je Aleksandar Jovanović Ćuta organizovao prve velike skupove na kojima se pominjao projekat „Jadar“, gde sam bio i govornik. Rusa nije bilo prilikom donošenja odluke o skupu, niti tokom organizacije i izvođenja.
Na scenu opet stupa Marijanti, ovog puta u varijanti hemičar-amater, dok slavodobitno objašnjava kako se koristi podatak o korišćenju sumporne kiseline zagrejane na 250°C, a u stvari radi se o svega 90°. Naravno, svako može da utvrdi razliku i kane nekoliko kapi sumporne kiseline ugrejane na svega 90°C, valjda će delovati kao hidrantna krema za ruke. U filmu se ismeva podatak o potencijalu za dnevno vodosnadevanje miliona ljudi, iako činjenice govore sledeće: reni-bunari u zoni Bogatića i Šapca, oko 30 km nizvodno od lokacije rudnika, mogu da obezbede količinu od 19.500 litara u sekundi, što je na dnevnom nivou količina od čak 1,68 milijardi litara. Opsednutost Rusima ponovo dolazi do izražaja, kada PTJ navodi pisanje „Wall Street Journal“, u koji valjda niko ne sumnja.
Sledi pojavljivanje ministarke Dubravke Đedović Handanović, bivše CNN novinarke, koja govori o održivom rudarenju i poštovanju ekoloških standarda. Sada već nestrpljivi PTJ ironično govori o kvalifikacijama da je Srbija žrtvovana zona i nova kolonija, pominje „veoma čudne proteste“ i neizostavni ruski uticaj. PTJ može da pogleda izjave i radove Marka Gudejla sa univerziteta Harvard i Dejvida Bojda sa univerziteta Britanska Kolumbija, uveren sam da će mu neke stvari biti jasnije. Sledi samouveren nastup bivše novinarke CNN koja konstatuje da su srpski naučnici izveli pogrešne zaključke, pišući svoje naučne radove, tako da i obični ljudi postavljaju pitanja o projektu. Možda bi ministarka volela da niko ništa ne pita, a rad na koji aludira objavljen je u jednom od najcenjenijih svetskih naučnih časopisa (Scientific Reports), sa više od 103 hiljade pregleda i preuzimanja, od kraja jula 2024. do početka marta 2025. godine.
Kulminaciju cinizma PTJ iskazuje u razgovoru sa Draganom Karajičićem iz Gornjih Nedeljica. Meštanin izjavljuje da „veruje samo našim ekspertima“, a PTJ dodaje: „vaši eksperti...neki eksperti su jednakiji od drugih...Džordž Orvel, Životinjska farma“. Ova prizemna asocijacija na čuveni roman bila bi smislenija ako bi se PTJ prisetio pravih „Ljudskih farmi“, za decu iz Konga, koja su izlagana kao eksponati ushićenim, lepo obučenim belgijskim građankama i građanima, što se moglo gledati do, ne tako davne, 1958. godine (Svetski sajam u Briselu).
Najslađe je ostavljeno za kraj i prvi na scenu stupa Čed Bluit (direktor „Rio Tinta“ za projekat Jadar), koji objašnjava da će se koristiti sumporna kiselina, „manje kisela od stomačne kiseline“, da nema jezera podzemne vode i da nema radioaktivnosti u uzorcima. Pričao je o onome što ga niko nije ni pitao, naravno ne pominjući ugrožavanje podzemnih voda na prostoru Bogatića i Šapca, nizvodno od planiranih deponija u Jadru i Rađevini. Možda zaista nije znao za saopštenje Akademije inženjerskih nauka Srbije, iz decembra 2021. godine, o rudnom ležištu uranijuma u dolini Jadra, što naravno nema veze sa uzorcima jadarita. Sledi pojava Nemanje Mikaća iz kompanije ElevenEs, koji govori o otvaranju 10.000-20.000 radnih mesta, lancima vrednosti, jedinstvenim litijum-gvožđe-fosfor baterijama i klimatskoj neutralnosti. Međutim, mlađani direktor ne pominje cenu koštanja gubitka ekosistemskih usluga uništenih šuma i zemljišta, uticaja na zdravlje ljudi, očekivanu degradaciju biodiverziteta i rizik od zagađenja vode. Sledi pojava Karlosa Tavaresa, bivšeg direktora Stelantis-a, sa izjavom: „da se suočavamo sa kineskom ofanzivom na evropsko tržište, a mi iz Stelantisa smo spremni za borbu“. Pitanje je koliko je zaista bio spreman za borbu, jer je krajem 2024. godine napustio kompaniju u kojoj je zaradio više od 100 miliona dolara (od 2021 do 2024), iako je kompanija imala pad profita od 70%, samo u 2024. godini.
Potom nastupa Hildegard Bentele, koja je jedan od tvoraca evropskog dokumenta o kritičnim mineralnim resursima, sa stavom „da smo superzavisni od Kine koja uvek može da prekine lance snabdevanja“. Čak i PTJ iznosi stav da Srbi ne veruju EU, sa porukom: „Ako vam treba litijum kopajte kod sebe“. Mudra Hildegard odgovara: “Nadam se da Srbi razumeju da je ovo velika šansa da postanu deo lanca snabdevanja u najvažnijem sektoru u Evropi, automobilskoj industriji. Mi nudimo veliku priliku, mada izbor može biti i poljoprivreda. Rudnik nije preduslov za članstvo Srbije u EU, ali to je prilika da se pokaže privrženost vrednostima koje imamo: održiva industrija, nezavisnost od autokratija kao što su Kina ili Rusija“. Dakle, opet ti Rusi, ali nema odgovora na pitanje zašto ne kopate u Nemačkoj i zašto bi se Srbi suprotstavljali Kinezima radi EU nezavisnosti?
U nastavku gledamo scene sa skupa u Briselu i razočaranje PTJ jer ekološki aktivisti neće da pričaju sa njim, dok drže transparente protiv rudarenja litijuma u Jadru i portugalskom selu Kovaš du Baroz. Pitam se, pitam, da nije opet maligni ruski uticaj, ili je u pitanju samo odlučnost seljaka da sačuvaju svoje njive, šume, izvore vode i identitet? I na kraju, pojavljuje se Julija Poliskanova, predstavljena kao aktivista iz civilnog sektora i koordinator ekoloških organizacija. Ipak, ispostavlja se da je Poliskanova poreklom iz Letonije, politikolog i filolog, master energetike, ali i visoki EU zvaničnik za problematiku električnih vozila, energetike i životne sredine. Ona razume potrebu za metalima, kritikuje neodgovornost neimenovanih rudarskih kompanija, ali hvali „Rio Tinto“ jer se „trude da rade dobro ili bolje, sarađuju sa lokalnim zajednicama“. Da se ne izostavi, Poliskanova je zastupljena na internet stranici Svetskog ekonomskog foruma, dakle ima je i u Davosu, simpatičnom švajcarskom selu koje tako rado posećuje i predsednik Srbije.
Sledi neuverljiva pojava Šined Kaufman (izvršni direktor „Rio Tinta“ za minerale) koja žali zbog pećina Aboridžina, ali ne pominje ekološke tragedije u Bugenvilu, Grasbergu, i Bingam kanjonu. Tvrdi da se sada primenjuju „bolja rešenja za deponije, zaštitu voda i da kompanija uči na greškama“. Kraj filma je posvećen događaju u etno-restoranu u selu Donja Borina, kod Loznice, gde je „Rio Sava“ organizovala bajkovitu prezentaciju o koristima otvaranja rudnika. Naravno, posle neobavezne priče, ića i pića, našli su i nekoliko novih pobornika rudarenja.
Dok završavam osvrt na film, stižu mi vesti o podnošenju prijave protiv Vladana Jakovljevića i pet meštana Gornjih Nedeljica, zbog navodnog uznemiravanja predstavnika „Rio Sava“. To se nekako dešava kada kompanija traži od Elektroprivrede Srbije priključak za električnu energiju, radi potreba budućeg rudnika, dok se u javnosti vodi polemika o neutemeljenim, nestručnim uslovima zaštite prirode, koje je izdao Zavod za zaštitu prirode Srbije. Ovaj banalni, propagandni film trebalo je da nas uveri u sveprisutnu rusku umešanost, našu moralnu „obavezu“ da pomognemo nemoćnoj Evropi koju davi okrutna Kina, i krajnje iskrene namere „Rio Tinta“ da Srbiji donese prosperitet i uključivanje u svetske lance snabdevanja.
Hvala lepo, ništa nam ne treba, nećete kopati, „Rio Tinto“ marš iz Srbije!
