PAKT - Podrinjski Anti-korupcijski Tim

Pojam i sistemski značaj participacije građana

Детаљи

Објављено понедељак, 05 октобар 2020 01:54

Participacija znači aktivno uklјučivanje građana u procese donošenja javnih odluka. Ovaj vid odlučivanja je sastavni deo demokratskih uređenja i političkih koncepata organizacije društva prema kojima građani imaju suverenitet vlasti i upravlјanja javnim stvarima. Pravo građana na odlučivanje o javnim stvarima predstavlјa osnovni princip demokratije.

Ovo je njihovo izvorno pravo, pripada im rođenjem i nikakva vlast ne treba da im ga daje i poklanja. Tokom razvoja modernih društava, jedan broj zajednica je imao oblike neposredne i direktne demokratije kao način organizovanja i odlučivanja. Među slikovite primere možemo navesti Atinu i niz drugih državica u staroj Grčkoj, zatim Island u periodu od ranog srednjeg veka na kome su i žene učestvovale ravnopravno u procesima odlučivanja. U savremenom svetu prevladavaju države kao velike zajednice, što utiče da su oblici direktne demokratije potisnuti i teško održivi kao dominantan način odlučivanja. Posredna demokratija je postala preovladavajući oblik organizacije vlasti, podrazumevajući izbore za predstavničke, izvršne, sudske i upravne organe vlasti. U savremenom svetu postoje izvesni izuzeci.

Tako Švajcarska ima veoma razvijene oblike direktne demokratije. Sve manje opštine (čine tri četvrtine svih opština) imaju skupštine koje čine svi punoletni građani koji neposredno odlučuju o svim pitanjima date opštine. Veće opštine i gradovi imaju posredno izabrane organe vlasti. Nova Engleska, oblast na krajnjem severoistoku SAD, ima oblik direktne demokratije (town meeting) kao osnovni oblik organizacije lokalne vlasti. Nova Engleska ima male opštine pa je ovaj oblik, koji su prvi doselјenici doneli iz Britanije, tradicionalno još od tog vremena ostao kao specifičnost njihove organizacije sve do danas.

Većina savremenih demokratija ima posredni tip demokratije, ali i u njima je došlo do svojevrsne podele vlasti ne samo na razne grane (zakonodavna, izvršna i sudska) već i na različite nivoe. Ovaj drugi vid podele vlasti se naziva decentralizacija i ona podrazumeva podelu poslova između lokalnih i centralnih vlasti. Decentralizacijom se veliki deo poslova prenosi na lokalne vlasti koje su bliže građanima i koje lakše mogu uklјučiti građane u procese odlučivanja. Stepen decentralizacije je važan sistemski pokazatelј stepena do kog su procesi odlučivanja preneti na nivoe bliže građanima. U tom smislu je veoma bitno videti da li lokalne vlasti imaju dovolјne nadležnosti, javne i demokratske izbore, slobodu formiranja organa i finansijsku autonomiju.

Kada lokalne vlasti imaju dovolјnu autonomiju, one mogu efektivno uklјučivati građane u rešavanje važnih pitanja života lokalne zajednice, što je važan motivacioni faktor za građane. U suprotnom, ni lokalne vlasti, niti građani, nemaju dovolјno prostora za odlučivanje.

Šta bi javne rasprave u postupku donošenja budžeta mogle da promene?

Детаљи

Објављено четвртак, 01 октобар 2020 01:49

Organizovanje javnih rasprava pre svega povećava legitimitet donošenja budžeta. Omogućavanje javne rasprave pruža priliku da se čuje glas poreskih obveznika i da se na taj način budžet bolјe prilagodi njihovim potrebama. Samim tim, i eventualna korupcija, koja bi vodila ka trošenju javnih resursa suprotno potrebama naroda i razvoja zajednice, ima manje šanse da prođe kada takve javne rasprave postoje.

Sa druge strane, javna rasprava može da posluži i za iznošenje predloga koji nisu u skladu sa javnim interesom, već interesima uskih grupa koje pokušavaju da ih nametnu, lažno ih prikazujući kao nešto najbolјe što se može učiniti za opšte dobro. Uspešnost javnih rasprava zavisi, kao prvo, od faze u kojoj se takve rasprave sprovode. Ukoliko je građanima omogućeno da iznesu svoje ideje i pre nego što izvršna vlast formuliše svoj predlog budžeta, korisnost rasprava se povećava, kao i mogućnost da korumpirani interesi izađu na videlo. Ukoliko se pak građanima pruža prilika da se izjasne tek o predlogu budžeta, kada je objektivna mogućnost za krupnije zahvate znatno manja, jer bi poremetila već utvrđenu ravnotežu, onda se takve rasprave pre mogu smatrati korisnim sredstvom za informisanje poreskih obveznika o tome na šta se troše njihove pare, a manje prilikom da sami odrede na šta će se pare trošiti.

Drugi činilac koji utiče na uspešnost javnih rasprava u borbi protiv korupcije jeste pitanje obaveznosti pružanja argumentovanih odgovora na predloge koji se tokom rasprave iznesu. Dakle, nije svejedno da li će ministarstvo ili opštinski načelnik finansija morati da na svaki predlog odgovore u određenom roku (zašto ga uvažavaju ili odbijaju) ili će moći da jednostavno ignorišu one predloge koji se ne uklapaju u koncepciju budžeta koju ima izvršna vlast. Naravno, to ne znači da svaku sugestiju treba prihvatiti. Međutim, ako se javna rasprava već organizuje, osnovni je red da se svakome ko na njoj uzme učešća pruži argumentovan odgovor.

Treći činilac je način organizovanja takvih rasprava, uz koji ruku pod ruku ide pripremlјenost organizatora i učesnika. Javna rasprava o budžetu može dakle zaista biti masovni skup na kojem samo oni najuporniji mogu doći do reči, ali to može biti i uža stručna diskusija sa lјudima koji o pojedinim aspektima budžeta imaju određena predznanja. Najzad, to mogu biti i razni vidiovi komunikacije koji ne podrazumevaju živi kontakt između onih koji pripremaju budžet i onih koji o budžetu žele nešto da kažu. Tako se u širem smislu pod javnom raspravom mogu smatrati i slučajevi kada gradska izvršna vlast obavesti sugrađane gde mogu da dobiju bitne informacije o budžetu, i u kojem roku mogu da podnesu svoje predloge.

Pripremlјenost učesnika debate je takođe klјučna. Ako oni koji daju predloge nisu spremni i ne znaju da ih izlože ili „upakuju“ u oblik koji omogućava njihovo lakše uklјučivanje u odluku o budžetu, sigurno su manje šanse da će predlog biti usvojen. S druge strane, ako oni koji organizuju javnu raspravu ne omoguće potencijalnim učesnicima u debati pristup svim relevantnim materijalima, ili ako to ne učine na vreme, smanjuju se šanse da i građani i onaj ko pravi budžet od dobijenih predloga imaju koristi. Štaviše, u slučaju kada vlast ne omogući uvid u bitne dokumente (planovi rada, potrošnja u prethodnim godinama za određene namene, projektovani prihodi) na vreme, pogotovo kada je takva situacija kombinovana sa nepostojanjem obaveze da se odgovori na primlјene predloge, javna rasprava može da preraste u svoju suprotnost – pokriće vlastima da je nekakav proces konsultacije postojao, ali bez stvarne mogućnosti da rezultati javne rasprave utiču na tok stvari.

Ukoliko se pak organizuju javne rasprave koje ispunjavaju pobrojane uslove (pravovremenost, obaveza razmatranja sugestija, pripremlјenost) one mogu da utiču na smanjenje uticaja samovolјe, politički ili interesno motivisanih dogovora među nosiocima vlasti i rasipanja narodnih para na namene koje pružaju dobru priliku za nezakonitu zaradu onima koji te pare troše. Takve javne rasprave povećavaju odgovornost nosilaca vlasti prema građanima, smanjuje im prostor za diskreciono odlučivanje i narušava monopol vladajuće većine da odlučuje o tome šta je dobro za narod. Međutim, koliki će stvarni efekti javnih rasprava na tom polјu biti ne zavisi samo od vlasti, već i od zainteresovanosti i pripremlјenosti medija, građana i organizacijama u kojima su građani okuplјeni.

Na kraju, treba dodati još nešto. Dobre javne rasprave o budžetu i velika zainteresovanost građana za učešće u njima deluju protiv korupcije ne samo u vezi sa konkretnim planovima, prihodima i rashodima budžeta, već i dugoročno. Takve rasprave povećavaju interesovanje građana za javne poslove, a zainteresovano građanstvo, nasuprot apatičnom, je najbolјa garancija da će se vlast ponašati odgovornije ne samo kada pravi i troši budžet, već i kada donosi bilo koju drugu odluku.