Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić ne može čudom da se načudi, zašto je Vlada „obustavila“ projekat rudnika litijuma. Posebno mu nije dobro kada je video cenu litijum-karbonata na svetskom tržištu. Kaže predsednik, da se tom odlukom izgubilo blizu 4 milijarde dolara, ali hajde da prođemo kroz činjenice i da vidimo ko je ovde u gubitku i koliko, i ko je u potencijalnoj zaradi od 4 milijarde dolara?

Piše: Miroslav Mijatović - Podrinjski anti korupcijski tim - PAKT

Kada smo pre dve godine analizirali potencijalnu dobit za obe strane ( Rio Tinto i narod Srbije),  pokušali smo da sagledamo vredi li i koliko košta šteta koju bi potencijalni rudnik proizveo po zdravlje građana Srbije i životnu sredinu. Podsetimo, u tom trenutku tona litijum-karbonata koštala je 5.782 evra po toni. Planirani i proračunati prihodi kompanije izgledali su ovako:

Međutim, u tabeli su prikazani projektovani prihodi Rio Tinta na osnovu njihovih iskazanih podataka, ali celoj računici morali su se pridodati i evidentni troškovi ulaganja. Ovaj proračun urađen je na bazi najava Rio Tinta o ulaganju od 1.800.000.000 evra ( cifre su se menjale i u poslednjim izjavama nadležnih u kompaniji iznosile su 2,4 milijarde dolara) i nisu ukalkulisana značajna ulaganja države u izgradnji brzog puta Šabac-Loznica i njegovog spajanja sa putem Loznica-Valjevo u dužini od 13,4 km kroz Grad Loznicu, izgradnja gasovoda Valjevo-Loznica, kao i izgradnja pruge Loznica-Valjevo za potrebe samog rudarskog postrojenja. Troškovi su obračunavani prema cenama iz 2020. godine u evrima.

Nivo naknada za korišćenje mineralnog resursa (rudna renta 5% od NETO prihoda), iznosio bi oko 7,6 miliona evra godišnje od trenutka kada bi kompanija prikazala da je otplatila investiciju, uz uslov da korporacija prikaže realni neto prihod ( i ne „budži“ rashode) i kada bi država bila sposobna ovaj iznos da naplati, pa samim tim i iskontroliše. Sudeći po stanju domaćih institucija, država ovakva kakva je trenutno, neće biti to u stanju da realizuje. Naplata poreza na profit od 15% bila bi na nivou od oko 23 miliona evra godišnje, a opet pod uslovom da Rio Tinto ne prikaže nadležnim organima profit od 3 - 10% ili čak “pozitivnu nulu” u poslovanju. Znajući moć i iskustva drugih Vlada u svetu sa kompanijom, teško je poverovati da će domaće institucije biti u stanju da proveravaju verodostojnost podataka koje će prikazivati kompanija. Na ovu računicu treba dodati da Bord direktora Rio Tinta iz Londona više računa na zaradu od skoka akcija ćerke firme nego li na prikazanu neto dobit u Srbiji. Teško je verovati i da na rast akcija Rio Tinta može da utiče famozni „neto prihod“, već informacija kompanije o ukupnim ostvarenim prihodima kao i sam rast proizvodnje.

I tu dolazimo do krucijalnog pitanja za Srbiju i njeno rukovodstvo. Ono se ne odnosi na eventualni rudnik litijuma (za koji smo sigurni da ga neće biti – bez obzira na cenu), već na mnogobrojne lokacije po Srbiji gde su već u toku rudarski projekti ili gde se uveliko planiraju. Kako su i na koji način od strane predsednika i njegovih saradnika štićeni interesi građana Srbije? Da li je Srbija svedena na koloniju i protektorat gde se narodu zamazuju oči sa mizernim platama i rudarskim radnim mestima, dok kajmak skidaju privatne kompanije uz pomoć korumpiranih političara. Pitate se kako? Gde su dokazi? Verujte, oni su itekako vidljivi i opipljivi, upravo kroz primer projekta u dolini Jadra.

Jedino što je tačno predsednik izgovorio pre par dana u spornoj emisiji na jednom ružičastom kanalu je, da je cena litijum-karbonata van svih projekcija skočila na enormnih 70.000 dolara! (cena varira iz nedelje u nedelju, pa ćemo u daljoj računici uzeti 70.000 dolara)

Pomenuta cifra od 4 milijarde, od kojih je predsedniku prvo pošla voda na usta, ustvari predstavlja ukupan prihod Rio Tinta pri trenutnoj vrednosti litijum-karbonata. Treba istaći da se litijum-karbonat trenutno indeksira samo na Kineskoj berzi, gde se trenutno trguje ovim akcijama. Verujemo da je predsedniku pošla voda na usta, ukoliko je planirao da kupi po neku akciju Rio Tinta, jer bi te 4 milijarde dolara samo uticale na skok akcija kompanije (čitaj privatne džepove), dok narod Srbije ništa ne bi imao od toga. I tu nije kraj, već tek početak ove čudne Vučićeve računice.

Naime, u „Vučićevoj matematici“ nigde se ne pojavljuju troškovi Rio Tinta, koji su 2020. godine projektovani u računici PAKT-a na 398.554.000 dolara. U uslovima svetske krize i evidentnog rasta cena, ovaj iznos troškova slobodno možemo pomnožiti sa 2. Međutim, na predsednikov iznos od 4 milijarde ukupnih prihoda Rio Tinta, stvarna neto zarada bi bila projektovana na 1,13 milijardi dolara, od čega bi rudna renta od 5% (pod gore pomenutim uslovima da se prikažu stvarni neto prihodi – malo verovatno) iznosila 56.432.691 dolara koja bi se potom u odnosu 40%-60% delila na lokalnu samoupravu i nacionalni budžet. To znači da bi lokalna samouprava u Loznici dobila daleko manje od najavljenih 300-400 miliona dolara (za koje se predsednik galantno „otvorio“ najavljujući od Loznice srpski Tokio), odnosno dobijala bi u najboljem slučaju 22.573.076 dolara. Bitno je napomenuti da do ovih iznosa postoji mnogo „AKO“ i oni se kao takvi ne mogu smatrati pouzdanim ni u kom smislu, kao ni hipotetička računica koju smo izveli ovim povodom.

Otvarajući se prema stranom kapitalu, Kina je uspostavila koncept „Joint venture“ ili neki vid javno-privatnog partnerstva u kome narod i kompanija dele akcije u odnosu 49,5%-49,5%, dok 1% iliti takozvanu „zlatnu akciju“ zadržava Vlada. Koncept je da se stranom ulagaču prepusti upravljanje kompanijom uz ravnopravnu zaradu svih akcionara tj. pravednu raspodelu dobiti, dok bi krupne i bitne odluke (čitaj kontrolu nad projektom) držala Vlada sa „zlatnom akcijom“. Na ovaj način Kinezi su napravili otklon od surovog američkog kapitalističkog modela iz 19. veka u kojem su se potrebe naroda za boljim i kvalitetnijim životom svodile na puko radno mesto i diskutabilnu platu. Ne bih ulazio u dalju razradu Kineskog koncepta (koji ima nekih drugih mana), ali osnovno je pitanje, zašto se Vučić i Siniša Mali nisu bar držali Kineskog modela kada su u bescenje Kinezima u Boru na izvolite poklonili rudnik, a po istom principu se planira njih još 40!? Zašto u tom slučaju nije primenjen model u kojem bi narod bio ravnopravni vlasnik akcija kao i Zi Đin uz upravljačko pravo koje bi imala Vlada? Shvatamo li na kakvu vrstu prevare pristajemo i koji je obim pljačke građana Srbije?

Za kraj, a nakon uslova svih uslova o potpunoj zaštiti životne sredine, prvi i osnovni zahtev građana Srbije prema vlastima mora biti odustajanje od koncepta proglašavanja javnog interesa za projekte privatnih kompanija i promena Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima u kojem bi se odustalo od surovog i pljačkaškog kapitalističkog koncepta, gde se interes građana gleda samo kroz radna mesta.

AKCIJE NA SUNCE GOSPODO, Norveška nije tako daleko!

*Ovaj text je nastao u okviru projekta “Less corruption-Higher Quality Enviroment”, koji je podržala European Endowment for Democracy. Stavovi i mišljenja izneti u tekstu ne održavaju mišljenje i stav donatora.