Braćo i sestre, poštovani odbornici, sugrađani,
Sutra je pred vama prva tačka Dnevnog reda, u kojoj narod koji vas je izabrao traži od vas da projekat rudnika litijuma „Jadar“ jednostavnom odlukom izbacite iz prostornog plana grada Loznice i time prvi pokažete put kojim Rio Tinto treba da ide, a to je put bez povratka iz naše zemlje. Sperite ljagu sa sebe i pokažite Beogradu i Vladi Srbije da se nešto i mi pitamo na lokalu i da niko u ovoj državi ne može da donosi odluke, a da predhodno nije pitao vas i nas, građane na lokalu o čijim se sudbinama ovde radi.
Za početak bi trebalo da znate, da ni Ana Brnabić, Zorana Mihailović i Aleksandar Vučić nisu prihvatili da im poklonimo parcele da dođu da žive u idili tik pored rudnika sa predivnim pogledom na deponiju od 90 miliona tona u kojoj će biti 7.000 tona arsena, zatim kadmijuma, cinka, bakra, nikla, hroma, žive, barijuma, antimona, selena, molibdena, kalaja, kobalta, talijuma, vanadijuma, berilijuma i bora. Da znate i da se Rio Tinto nikada do sada nije bavio ekstrakcijom litijuma, nigde u svetu, pa mu mi dođemo kao pokusni zamorčići, jer kompanija još nije patentirala postrojenje za preradu litijuma. Da znate i to, da kompanija na terenu nije otkupila ni 1/3 potrebnog zemljišta, a nema u posedu ni zemljište iz ZONE 1A koja im je potrebna za sam rudnik, odnosno rudarsko okno. Meštani im tu zemlju neće prodati, jer mi koji se protivimo rudniku litijuma, znamo da će glavni resursi u 21. veku biti pitka voda i poljoprvredno zemljište-odnosno zdrava hrana, a mi vas upozoravamo da svojom odlukom dajete stranoj kompaniji oba ova resursa na uništavanje. Pitamo se, gde planirate vi da živite? Gde planirate da žive vaša deca? Mislite li svojom glavom, ili vašim rukama upravlja vešti „lutkar“ iz Beograda?
Dobro razmislite pre nego što dignete ili nedignete ruku, dobro neka razmisle i oni prepametni pravnici u gradskoj upravi koji se pozivaju da je Inicijativa loše pravno sročena. Narod nije dužan da u tančine poznaje pravne propise, jasno je čitavoj javnosti šta narod hoće, protiv čega je i šta se od vas traži. Jasno je to i vama, prema tome, nema izgovora!
Neka vam je sutra na umu pesma Đure Jakšića – „Otadžbina“
I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što, preteć' suncu, dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tamnih to su tragovi,
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, k'o piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slágali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo, preziruć',
Dušmana čekat' čete grabljive.
I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema,
Nogom ćeš stupit', možda, poganom.
Drzneš li dalje?... Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati...
Al' jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
»Otadžbina je ovo Srbina!«
