Ko je sve i kada davao dozvole za primenjena geološka istraživanja Rio Tintu? Kako je i dokle trajala istražna idila kompanije? Zašto se narod pobunio? Čije sve Vlade su potpisivale sporazume i rešenja?

Kada je 2004. godine kompanija došla u dolinu Jadra niko nije ni mogao pretpostaviti kakvo se zlo nadvilo nad Podrinjem, Mačvom i čitavom zapadnom Srbijom. U početku, kompanija je stidljivo komunicirala sa lokalnom zajednicom, davala sitne donacije mesnoj zajednici i fudbalskom klubu, a od meštana dobijala parcele za istraživanje po povoljnim cenama, ali niko u prvom momentu nije ni znao šta se istražuje i u koje svrhe. Istražna idila za Rio Tinto trajala je sve do kraja 2019. godine, kada kompanija prvi put u javnost izlazi sa predlogom Prostornog plana područja posebne namene (PPPPN) za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarita „Jadar“.

Javna rasprava za PPPPN vođena je u decembru mesecu pred Novogodišnje praznike, bez ikakvih adekvatnih informacija u tom trenutku. Na pitanja predstavnika PAKT-a, koji će biti sastav jalovine, šta se dešava sa otpadnim podzemnim vodama, koje su potrebne količine vode, koje će se hemikalije upotrebljavati i u kojim količinama, adekvatnih odgovora nije bilo. Treba istaći da je Uredbom Vlade Srbije (što je raritet) usvojen PPPPN krajem februara meseca, bez zakonske obaveze da PPPPN bude usklađen sa višim planskim aktima, odnosno Prostornim planom Republike Srbije i Prostornim planom grada Loznica.

Interesatno je i da nadležno ministarstvo PAKT-u 25. decembra 2020. godine u Dopisu odgovara da operater nije bio u obavezi da pre usvajanja PPPPN izradi „Dugoročni program eksploatacije litijuma na minimalno 10 godina“ uprkos vrlo jasnoj odredbi iz člana 88. tada važećeg Zakona o rudarstvu.

Iz razloga što ni stručnjaci za tako mali vremenski rok za javnu raspravu ne bi sastavili argumentovane primedbe, PAKT je PPPPN proglasio nevažećim i uputio Inicijativu Ustavnom sudu Srbije. Kasnije je Inicijativa dopunjena i potpisana od strane 1600 građana Loznice i Šapca, za svega četiri dana.

Iako predsednik i njegovi bliski saradnici ne propuštaju priliku da javnosti saopšte da su „oni predhodni“ sve potpisali, dokumentacija do koje je došao PAKT demantuje Vučića i stavlja u pravi kontekst i prošle i sadašnje vlasti. Prvo Rešenje odobrava 08.06.2004. godine Vlada Vojislava Koštunice, u kojoj je ministar rudarstva bio Radomir Naumov tada član DSS, a potpisnik zamenik ministra Đorđe Mihailović, godinu dana kasnije pod istom Vladom i ministrom 26.09.2005. Rešenje potpisuje zamenik ministra Dejan Rajković, koji takođe potpisuje i Rešenje od 15.01.2007. godine. U novoj (drugoj) Vladi Vojislava Koštunice za ministra rudarstva je postavljen takođe kadar DSS – dr Aleksandar Popović koji je i potpisnik Rešenja od 04.01.2008. godine, međutim iste godine dolazi Vlada Mirka Cvetkovića, a sektor rudarstva pripada u raspodeli stranačkog plena SPS-u, pa tako Petar Škundrić novi ministar nije časom časio, već je samo mesec dana nakon stupanja na dužnost potpisao Rešenje 28.08.2008. godine, iako za to nije bilo nikakve potrebe jer je predhodno rešenje trajalo godinu dana. Škundrić i Rešenjem od 15.09.2009. galantno produžuje istražne rokove na više od godinu dana. Rekonstrukcijom Vlade rudarstvo od 2011. godine prelazi u nadležnost ministarstva za zaštitu životne sredine koje u to vreme vodi Oliver Dulić kadar DS, a njegov državni sekretar Bojan Đurić potpisuje naredno Rešenje od 14.04.2011. godine. U međuvremenu 04.07.2011. gradonačelnik Loznice Vidoje Petrović (G17 plus) sa kompanijom potpisuje Memorandum o saradnji, koji predstavlja dokument o namerama i razumevanju između kompanije i lokalne samouprave, odnosno njenih javnih preduzeća. Sredinom 2012. Vladu preuzima Ivica Dačić, ali ministarstvo rudarstva pripada u raspodeli SNS-u, odnosno ministru Milanu Bačeviću sadašnjem ambasadoru Republike Srbije u Kini, koji 12.12.2013. godine potpisuje Rešenje sa rokom trajanja od 2 godine. U međuvremenu Vladu Srbije preuzima Aleksandar Vučić, a poslovi sa Rio Tintom se intenziviraju. Ministarstvo rudarstva preuzima SPS odnosno ministar Aleksandar Antić koji 22.01.2016. potpisuje Rešenje sa rokom važnosti od 2 godine. U junu 2017. godine Vladu preuzima Ana Brnabić, a mesec dana kasnije novi-stari ministar svoj potpis stavlja i na Memorandum o saradnji koji ne proizvodi nikakve obligacione odnose, već predstavlja namere obe strane o saradnji i razumevanju. Dokument predviđa i osnivanje Radne grupe za projekat „Jadar“.

Antić 22.01.2018. stavlja novi potpis na Rešenje o nastavku geoloških istraživanja Rio Tinta, sa rokom važnosti od dve godine. Pred sam kraj svoj ministrovanja Antić potpisuje i Rešenje od 22.01.2020. godine, a dvadeset dana kasnije 14.02.2020. Antić izdaje i Rešenje o zadržavanju prava na istražnom prostoru. Odlazeći ministar 13.07.2020. godine izdaje kompaniji i Rešenje o proširenju istražnog prostora za 3,3 kilometra kvadratna, a 25.08.2020. godine Antić potpisuje i Rešenje o odobravanju primenjenih hidrogeoloških istraživanja na prostoru Lipničkog Šora, odakle kompanija planira da uzima vodu iz aluviona Drine za potrebe postrojenja.

Ovim objavama sve postojeće raspoložive dokumentacije PAKT želi da otkloni prostor za svaki vid dalje medijske manipulacije, ko je i šta potpisivao i čija je odgovornost veća. Jasno je iz priložene dokumentacije, da su u ovoj priči, svi u svojim okvirima davali svoj „skromni“ doprinos. Podrinjski anti korupcijski tim će i u narednom periodu nastaviti javnosti na uvid da stavlja svu raspoloživu dokumentaciju, kako bi se izbegle sveprisutne manipulacije i političke zloupotrebe.

Mnogobrojni naučnici i analitičari upozoravaju čovečanstvo da je na sceni značajna disproporcija u razvoju nauke „kapitalističkih“ tehnologija sa jedne, i zaštite životne sredine sa druge strane. Konstatuje se sprega političke oligarhije, akcija koje preduzima industrija i loš i krajnje licimeran istraživački fokus naučnika, bez skorih najava da će doći do diverzifikacije tema u naučnim i istraživičkim radovima. Proizvodnja litijum-jonskih baterija povećala se skoro osam puta u poslednjih deset godina zbog sve veće potražnje za potrošačkom elektronikom i vozilima na električni pogon. Socijalne i ekološke implikacije povećane potražnje za litijumom su značajne ne samo u kontekstu globalnih javnih politika koje podstiču proizvodnju električnih vozila, već i zbog toga što je usvajanje električnih vozila deo vizije o tranziciji održivosti koja se iznosi u različitim kontekstima. Da bi litijumske baterije bile u potpunosti održive, neophodno je da se uticaji tokom faza životnog ciklusa baterija adekvatno adresiraju, uključujući ekstrakciju litijuma. Analiza PAKT-a otkriva da su istraživanja o socio-ekološkim uticajima vađenja litijuma na lokalnom nivou bila vrlo ograničena. U poslednjih 40 godina teme istraživanja su se razvile i pokrivale su razna područja, međutim ona nisu nužno dovoljno inkluzivna da bi se rešio izazov održivosti koji proističe iz prebrzog razvoja tehnologija. Posebno treba hitno rešiti pitanje uticaja rudarstva litijuma na lokalne zajednice.

Globalni broj električnih automobila procenjuje se trenutno na 20 miliona, a brojke govore da će ih biti između 40 i 70 miliona do 2025. godine (IEA 2017). Ovaj trend je delimično odgovoran za činjenicu da je potražnja za litijumskim baterijama porasla za 790%, a tržište, mereno u američkim dolarima, u poslednjih deset godina prošireno je za 330%. Litijum koji se troši u proizvodnji baterija povećao se sa 5160 metričkih tona u 2007. na 19 780 metričkih tona u 2017. (Jaskula 2008). U 2015. godini najveći sektor globalne potražnje za litijumskim baterijama je „potrošačka elektronika“ (69%); a druga je „automobilska industrija“ (28%).

Kao rezultat ovih trendova, potražnja za litijumskim baterijama povećava broj mesta na kojima će se rudari litijum poput „doline Jadra“: plodne teritorije zapadne Srbije koja je gusto naseljena i jedna od retkih ruralnih regija sa pozitivnim priraštajem. Može se očekivati da će ovo područje, udaljeno od mesta potrošnje litijum-jona, gotovo sigurno iskusiti neke negativne efekte rastućeg tržišta ukoliko država dozvoli otvaranje rudnika. Evropska komisija je, na primer, izjavila da proizvodnja „zelenih“ vozila smanjuje upotrebu fosilnih goriva, ali povećava potražnju za električnom energijom i određenim sirovinama, od kojih su neke podložne ograničenjima u snabdevanju i koncentrisane u nekoliko geografskih područja (npr. retkozemaljski elementi za elektronske komponente i gorivne ćelije, litijumske baterije i sl.) '(Evropska komisija 2011).

Svi dosadašnji pokazatelji i dostupna dokumenta govore da je procena uticaja ekstrakcije i upotrebe litijuma ograničena na pitanja troškova, tehničkih performansi i malog skupa faktora životne sredine. Sumnjamo da uticaji punog lanca snabdevanja nisu procenjeni i da će implikacije tehnologije na lokacije gde se rudari litijum biti apokaliptične, uz gotovo neistražene socio-ekonomske uticaje na lokalnu sredinu.

Litijum je trenutno poželjni element za upotrebu u punjivim baterijama visoke gustine energije. U poređenju sa drugim tehnologijama baterija, litijumske baterije imaju najveći odnos naelektrisanja i težine, poželjno svojstvo baterija u transportnim aplikacijama.

Kina je trenutno najveće svetsko tržište električnih automobila, gde je 2016. prodato više od 500 000 svih EA (Cheng i Tong 2017). Norveška prednjači na globalnom nivou po udelu hibrida na tržištu. U 2017. godini više od polovine novih automobila prodatih u Norveškoj bili su hibridi, a automobili na električni pogon su činili trećinu ukupnih udela na tržištu vozila u zemlji (Norvegian Road Federation 2018). SAD takođe beleže rastuću potražnju za hibridima, gde je tržišni udeo dostigao preko 9% od ukupnog broja prodatih vozila u 2017. godini. Snabdevanje litijumom uglavnom dolazi iz dva izvora: (1) spodumen, čvrsti silikatni mineral koji se nalazi u pegmatitima (13% svetskih rezervi) i (2) litijum hlorid u depozitima slanih jezera (87% rezervi). Treći mogući izvor, morska voda, trenutno se smatra neizvodljivim (Stamp et al 2012). Australija je glavni proizvođač litijuma iz tvrde stene, dok litijum dobijen iz salamure uglavnom dolazi iz Čilea. Konkretno, Salar de Atacama u Čileu, sa najvećom koncentracijom salamure, drži skoro 30% poznatih svetskih resursa litijuma i 2009. godine predstavljao je 65% svetskog tržišta litijuma (Goonan 2012).

Govoreći kako su došli u dolinu Jadra 2004. godine kako bi istraživali bor, jer litijum tada još nije bio "zanimljiv" mineral, čelni ljudi Rio Save ustvari pokušavaju da prikriju istinu da im je neko prodao informaciju o postojanju litijuma. Zanimljivo je i da se mogu pronaći (doduše retki) istraživački radovi na temu litijuma još iz davne 1974. godine. Ipak, najveća briga meštana zapadne Srbije i doline Jadra ogleda se u tome da se procentualno izuzetno mali broj naučnih i istraživačkih tema bavi socio-ekonomskim temama kao što su : uticaji na zdravlje lokalnog stanovništva u blizini rudarskih mesta i odgovorno vađenje mineralnih resursa, što opet dodatno uvećava bojazan stanovništva, jer pored svega stiže gigant koji ne preza da u pomoć pozove i vojsku, finansira rat, podriva Vlade, guši slobode i prava, a neretko i onako gratis, ruši i minira istorijske lokalitete.

_______________________

Kada su u pitanju naučni i istraživački radovi prednjače dve države koje najviše i konzumiraju i proizvode litijum, a to su SAD i Kina, koji proizvode 44% radova. Preostala literatura dolazi prevashodno iz zemalja potrošača litijumskih baterija poput Koreje, Japana i Evropske Unije - 54% publikacija. Tek 2% naučne građe o litijumskim baterijama dolazi iz zemalja proizvođača.Od istraživanja koja dolaze iz SAD-a i Kine, samo 4% i 1% se bave socio-ekološkim uticajima proizvodnje litijuma. Samo dve publikacije iz Nemačke proučavaju socijalno-ekonomske uticaje problema vađenja litijuma u ​​zemljama proizvodnje (Vanger 2011, Reuter 2016). Prilozi iz Češke i Finske takođe se bave socio-ekološkim pitanjima u zemljama proizvođačima (Vuori et al 2008, Jetmarova 2012). Mnogo je manje publikacija iz zemalja proizvođača litijuma, poput Australije, Portugalije, Argentine i Brazila. 

________________________

Ovakvi nalazi mogli bi ukazivati samo na sledeće :Država Srbija (čitaj sve predhodne i aktuelne vlasti od 2004. godine) nepromišljeno su srljale u ovakve poduhvate bez adekvatnih informacija, pa čak i ekonomskih kalkulacija u javnom interesu. U prevodu, ovo bi značilo da je Srbija odlučila da faktički devastira značajan deo svoje (i onako male) teritorije zarad spornog i diskutabilnog prosperiteta u još dovoljno neistraženoj oblasti. Ovakve rudarske projekte u svetu smo do sada viđali samo u velikim zemljama (po nepisanom pravilu u pustinjama - SAD, Kina, Čile, Australija), ali nikada u naseljenom mestu - plodnoj zemlji i pored značajnih vodnih resursa. 

Da rezimiramo, Srbija u projekat "Jadar" pored značajnih finansijskih sredstava za izgradnju infrastrukture, ulaže plodno zemljište, još uvek čiste reke, zdravlje stanovništva i gotovo kompletan biodiverzitet svog zapadnog dela, a za uzvrat dobija siću (bakšiš) od rudne rente i poreza na dobit (ako ga bude bilo!?). Sa druge strane, da bi se proizvela struja za potrebe rudnika, elektrane u Obrenovcu i Kostolcu moraće i brže i jače i bolje, pa će i "prihvatljivog" vazduha biti sve manje, a sve u cilju da bi se neko "tamo daleko" vozio automobilima koji ne proizvode emisije štetnih gasova. Iz perspektive održivosti, dolazimo i na teren ekološke pravde...Ima li je? Ozbiljna nauka iz sveta kaže NE!