Palanka negde u Srbiji…
Centar za kulturu funkcioniše, kultura cveta, sve je dovedeno u red. Nema više partijskog zapošaljvanja, nema više upotrebe službenog vozila za stranačke potrebe odlaska na miting ili, ne daj Bože, agitacije za izbore, nema više pisanja parola za vladajuću stranku u radno vreme…Nema toga, samo je kultura u prvom planu..
Dolazivši na unapred zakazan sastanak naš glavni junak je pevušio pesmu Rambo Amadeusa…
-„Ko nema ni snage, ni pameti, ni živaca…
…taj je pravi hipišizik, metafizik!“
….skupljajući tako snagu za ovaj zahtevan razgovor.Direktorica, sedeći u svojoj vazdušnoj fotelji, prduckajući nečujno u ritmu „Zlatiborskih zora“, bez previše briga očekivala je sastanak. Sa radija je odjekivalo:
„Opraštam ti Zlatiborske zore, mesečinu iznad mora Crne Gore“ – drka drka đon drke drke d đon….
„Ćao druže, sedi…“ – lažno će skromna direktorica, pri tom se uz pomoć mehanizma spusti u ravan našeg junaka, jerbo, ne priliči joj da na našeg junaka gleda sa visine… „da Bog poživi vazdušni mehanizam„, pomisli u sebi…“ O čemu se radi?“..ljubopitljivo će direktorica..
„Došao sam da predam i napismeno, ali i da te pitam….kao što delimično znaš ja ove godine slavim 50 godina na daskama koje život znače…Pa smo imali ideju da našim sugrađanima u tu čast u Domu kulture odigramo besplatno našu predstavu…Raspitali smo se već oko datuma ….20-og februara nema ništa…“
Naš glavni lik napustio je nakon 49 godina amatersku glumačku sekciju KUD Karadžić i osnovao Gradsko pozorište mimo domašaja lokalnih vlastodržaca…al’ ne lezi vraže!…trebalo je obeležiti jubilej….Inače u ovih godinu dana glumačka trupa je igrala širom Srbije, na raznim scenama, od bine do kafane…Bilo je bitno da se igra…sada je na red stigao i domaći teren….
„Odlično!“– lažno usklinu direktorica iskoristiviši ujedno i momenat da prducne..„Samo moram da proverim oko datuma sa ovim mojima, mada mislim da tu neće biti problema“ – ne trepnu direktorica dok slaga, rutinerski kako su je i učili. „Navrati za dva dana u isto vreme“…
Našem glavnom liku, sve je bilo jasno, ipak, odlučio je da ponovo dođe, čvrsto verujući u ljudskost i ljudsku čast. Idući ponovo na satanak u glavi mu se vrzmala ona Džonijeva:
„Čitam nedeljni komenar koji jasno kaže – ko ne misli ovako taj kleveće i laže“ – svo vreme dok je hodao na sastanak, pitao se, što mu je ova pesma došla u glavu..nikako da je izbaci iz glave…“To su opasne frekvencije“ – dobaci odnekud Petar Božović više savetodavno.
„Opraštam ti Zlatiborske zore..“ – treštalo je iz kancelarije dok je direktorica je nekontrolisano bezglasno prduckala u svoju vazdušnu fotelju, smišljajući pravi izgovor za gosta…
– „Gde si druže…vidi…proverila sam ti ono….sad su mi javili….20-og, u četvrtak, imamo koncert dečjeg Karadžićevog folklornog ansambla….“ -reče samozadovoljno direktorica.
-„Čekaj, radio sam decenijama u Karadžiću i znam da je dečiji koncert uvek bio petkom…proveri, molim te, datum još jednom, da umesto četvrtka nije u pitanju petak….21-i…..?!“ – uporan je bio naš glavni junak…
Trudeći se da izgleda ljubazno direkotrica opet uze telefon u ruke, smanji muziku i okrenu broj…odgovor je unapred znala,pa ipak….
„Hej ćao…aj’ mi molim te još jednom proveri za dečji folklor …datum….20 ili 21….da….da…..da…..a dobro, šta ćemo“
„Ne vredi, termin je , ako što si čuo ipak zauzet“ – reče lažno skrhana direktorica, pokušavši u istom trenutku zadovoljno nečujno da prdne, ali se brzo seti da je u međuvremenu ustala i da guzica više nije u vazdušoj fotelji, nije to „to“.
Naš glavni junak, spremno je dočeka na volej, kao Garinča osvajući Svetsko prvenstvo sa jednom kraćom nogom…
„Pa dobro, daj nam neki termin u martu, ne mora biti baš 20. februar„- reče spremno naš glavni junak, priterujući direktoricu u čošak, ali pošto joj to nije prvi put, đubre namazano se brzo snađe….
„Čoveče, zašto si napustio Karadžić? Napravio si opoziciono pozorište i sad očekuješ od nas nešto…“ –nesvesno otvarajući karte direktorica.
-„Dobro, daj nam neki slobodan termin u martu“ – sada naš glavni lik ovde postaje uporan i istrajan da stvari „izvede na čistac!
-„U martu je svet žena!!“ – uskliknu zadovoljno direktorica, što se izvukla iz nezavidne situacije. Naš lik međutim nastavlja:
–Pobogu, nije valjda svaki dan u martu zauzet. Nije valjda svaki dan Svet žena?“– tvrdoglavno će i uporno naš lik…e, tu već sviću Zlatiborske zore i pali se alarm za uzbunu…
„Ne daju ovi „odozgo“, znaš bre to i sam, što se praviš blesav….A u trupi vam je i onaj novinar što pljuje sve redom čak i novu gradonačelnicu….Na šta bi to ličilo da vam sad dam prostor, ‘ajde molim te“ – ovog puta prdnu od muke, ali i od olakšanja jer je konačno rekla istinu. Oseti veliko olakšanje….govoriti istinu, zaboravila je kako to izleda.
„Kakve to veze ima koga on kritikuje, pa mi se u Pozorištu ne bavimo politikom, svako je slobodan da ima svoje stavove, svašta…“ – nastavi naš lik okuražen novonstalom situacijom.
U tom zazvoni službeni telefon direktorici, ko poručen, pa ona iscenira kraj, lažno se ljubazno rastajući sa gostom, sležući ramenima, k’o da se razgibava na yogi, pripremajući se za „Pozdrav Suncu“. I tako…..
VOLIM I JA POZORIŠTE ALI NE U SVOJOJ KUĆI!!!
p’s’ – svaka sličnost sa stvarnim likovima je slučajna…