Tweet

„Evropska Unija od Srbije ne očekuje samo prilagođavanje evropskim standardima, već da u ovu zajednicu unese novu vrednost i nov kvalitet“

Florent Marciacq

Deputy Secretary General & Research Fellow, Austro-French Centre for Rapprochement in Europe

(Beograd, 13.09.2018. „Move.Link.Engage“ – Beogradska otvorena škola)

Mlečni put popločan kajmakom...

U svetlu enormnog pritiska na eksploataciju prirodnih resursa u Srbiji poslednjih godina, planirani ogromni broj mini-hidro elektrana, proširenja kapaciteta termo-elektrana, novu termo-elektranu iz kineskog kredita, privatizaciju RTB Bora, privatizaciju PKB-a, nove hidro-elektrane na Drini, dolazak Rio Tinta u Loznicu radi eksploatacije litijuma, 95 nerešenih lokacija sa opasnim otpadom, preko 4000 nelegalnih smetlišta itd. itd., pitam se, kakav bi to Srbija „novi kvalitet“ mogla uneti u evropsku zajednicu? Ima li još nešto da nismo zagadili i uništili, da li smo već sve svoje vrednosti i autentičnosti izgubili, da li je sav kvalitet odavno „izvezen“ na zapad? Uveren sam da su nam i postojeći evropski standardi u oblasti zaštite životne sredine jako daleko, a o novim vrednostima i kvalitetima...hvala, nekom drugom prilikom!

U Srbiji se trenutno u civilnom sektoru odvija žučna debata oko toga da li su štetnije termo ili hidroelektrane, ili na primer da li je na mestu slogan „Odbranimo reke Stare planine“ ili bi trebali da po „difoltu“ stojimo na braniku svih reka Srbije!? Jedni pregovaraju sa ministarstvom, drugi su eksplicitno protiv davanja legitimiteta donosiocima odluka, treći uporno i isto tako bezuspešno „kucaju na vrata zaboravljenih asova“ u Briselu, četvrti neće da rade za dolare, peti silaze do reke, šesti kažu neka voda nosi u zaborav...

Razjedinjeni, samoljubivi i sujetni, ekološki civilni sektor u Srbiji je baš onakav kakvog bi ga svaka vlast u Srbiji poželela...čast izuzetcima!

Svetlosne godine...

I dok se Srbija kreće ka Evropi i evropskim standardima u oblasti zaštite životne sredine, a donosioci odluka pompezno najavljuju i govore o novim stranim i ređe domaćim investitorima, ne mareći previše u ovom trenutku za zaštitu životne sredine, na svetskom nivou se sve više diskutuje o odnosu/neskladu kapitalizma i globalne održivosti. Mnogi naučnici angažovani od strane UN u svojim studijama konstatuju hitnu potrebu reindustrijalizacije u svetlu sve češćih pojava velikih prirodnih katastrofa. Nije potrebno veliko naučno obrazovanje za zaključak da pogoršavanje klimatskih promena ima drastičan uticaj na ekosisteme i biodiverzitet, uz kombinaciju sa simptomima „nesvesnog“ kapitalizma poput sve uočljivije i narastajuće nejednakosti, nezaposlenosti i sve većih javnih dugova na makro nivou. Svi navedeni faktori utiču na destabilizaciju društva, i ako hoćete, planete u celini.

I dok svet traga za rešenjem specifičnog ekonomskog sistema koji bi zamenio postojeći „samoljubivi“ kapitalistički model, naučnici su jednoglasni u zaključku da bi bilo neophodno transformirati načine na koje se proizvodi i konzumira energija, transport, hrana i stanovanje, s cilјem postizanja proizvodnje i potrošnje koja pruža pristojne mogućnosti za dobar život, a dramatično smanjuje opterećenje prirodnim ekosistemima. (O'Neill et al. 2018)

Reklo bi se da je prva prilika za skretanje pažnje na neophodnost reindustrializacije propuštena 2008. godine sa pojavom Svetske ekonomske krize. Sklon sam mišljenju da su u tom periodu bitnu ulogu odigrale centralne banke SAD i Evrozone primenjivajući nekonvencionalne mere kao što su otkupi značajnih iznosa javnih dugova i uvođenje negativnih kamatnih stopa. Ovakav vid mera oslobodio je na kratak vremenski period određeni ekonomski pritisak i produžio agoniju, ali je istovremeno propuštena velika šansa da se razviju novi široko primenjivi ekonomski modeli za predstojeću eru.

Sve su glasnija mišljenja da bi bilo neophodno sprovesti globalni Marshallov plan, kako je ranije ove godine predložio profesor atmosferske hemije Harvardskog univerziteta James Anderson. U idealnom slučaju, takav plan bi značio saradnju između zemalјa širom sveta kako bi se kolektivno prestrukturiralo društvo, i u krajnjem cilјu u potpunosti eliminisanja emisija uglјen-dioksida. Istraživači daju rok Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi da smanjuju emisije uglјen-dioksida na nultu emisiju do 2040. godine, a ostataku sveta do 2050. godine. Dodatni problem može predstavljati svrstavanje Kine (svetskog „prvaka“ emisija ugljen-dioksida) u kategoriju „ostatak sveta“.

Međutim, kako bi ispunili ovaj cilј, naučnici izražavaju sumnju na sposobnost obnovlјivih izvora energije da održavaju i trenutnu potrošnju energije čovečanstva.

Autostoperski vodič kroz galaksiju

ENERGIJA - Eri „jeftinih“ fosilnih goriva polako dolazi kraj. Trenutno, oko 80% svetskog neto snabdevanja primarnom energijom potiče od fosilnih goriva - nafte, prirodnog gasa i uglјa (IEA 2017). Dobar kvalitet i laka raspoloživost fosilnih goriva decenijama su napajala industrijalizaciju nacija širom sveta. Sada, cela energetska infrastruktura mora biti transformisana. Povrat energije smanjuje se kroz zamenu - nekonvencionalnog goriva i nuklearne energije sa obnovlјivim izvorima koji vraćaju manje energije u proizvodnju nego uobičajena goriva. Društvo mora napustiti fosilna goriva zbog njihovog uticaja na klimu. Obnovlјivi izvori imaju niži povrat energije i samim tim različite tehničke uslove, pa se tako javlja potreba za izgradnjom objekata za skladištenje energije. Zadovolјavanje postojeće ili rastuće energetske potrebe u narednih nekoliko decenija, uz nisko-uglјenična rešenja biće izuzetno teško, ako ne i nemoguće. Stoga postoji značajan pritisak da se smanji ukupna upotreba energije. Razvoj proizvodnje energije takođe treba da bude usko povezan sa razvojnim sistemima i praksama potrošnje energije (Murphi 2014, Lambert i sar. 2014, Hall i sar. 2014, Hall i sar., 2009).

TRANSPORT – Već je evidentna tendencija većih gradova i metropola u promociji pešačenja i biciklizma, a preostali javni ili polu-javni saobraćaj u gradovima i između gradova zasnivaće se uglavnom na elektrifikaciji. Ovo će zahtevati promene u urbanističkom planiranju, proizvodnji vozila, saobraćajnoj infrastrukturi kao što su železnice, putevi i električne stanice za punjenje automobilskih baterija, ali i proizvodnji i skladištenju energije. Zbog smanjene potrebe i kapaciteta za brz tranzit, sveukupno rezultat će najverovatnije biti manje transporta, a ne više (Banister 2011, Geels 2012). Pored toga, međunarodni transport tereta i avijacija ne mogu nastaviti da rastu po trenutnim stopama, zbog potrebe da se smanje emisije, a uz nedostatak nisko-uglјeničnih alternativa trenutnim tehnologijama.

HRANA - U zemlјama u razvoju, režim izvoza uskog odabira najkvalitetnije robe, sirovine i materijala, a uvoz jeftinih osnovnih namirnica nisu bili u funkciji lokalne zajednice. Širok spektar istraživanja pokazuju da zemlјe u razvoju treba da se fokusiraju na pružanje raznovrsne ishrane za svoje lјude čime će povećati mogućnosti za život u zajednici i pobolјšati socio-materijalne uslove. Istovremeno, većina bogatih i razvijenih zemalјa suočavaju se sa velikim izazovima u proizvodnji hrane. Trenutne okolnosti govore o prevelikom riziku prilikom oslanjanja na uzgoj samo nekoliko glavnih prehrambenih namirnica u proizvodnim oblastima. Ovakve okolnosti imaće reperkusije u međunarodnoj trgovini hranom, ponajviše u Evropi i SAD, prognoziraju stručnjaci. U međunarodnoj trgovini hranom očekuje se povratak ka klјučnoj komponenti-bezbednosti hrane, i odustajanje od principa tržišta roba.

STANOVANJE - U građevinarstvu trenutno dominiraju beton i čelik, čija proizvodnja i drugi procesi životnog ciklusa kao veoma energetski intenzivni, uzrokuju značajne klimatske emisije i druge vrste otpada (ECORIS 2014). Značajan pomak prema korišćenju drveta u građevinarstvu zahtevalo bi promene u čitavoj proizvodnoj mreži, počevši od šumarstva, u kome se upotreba konstrukcija takmiči na primer sa papirnom i energetskom upotrebom. Dodatno proizvodnja, hlađenje i grejanje su najznačajniji pokretači životnih emisija iz stanova. Kao za transport i hranu nivo emisija izazvan hlađenjem i grejanjem je usko povezan sa režimom rada proizvodnje energije, s jedne strane, i stambenim praksama sa druge strane (Shove 2003).

Doviđenja i hvala na ribama...

Zamišljena i pretpostavljena, brza ekonomska tranzicija usmerena ka obnovljivim izvorima energije zahtevaće proaktivno upravljanje. To znači da su otklonjene i poslednje sumnje da će takvu stvar izvesti slobodno tržište samo od sebe, naprotiv jasno je da je za tako nešto potrebno jako političko upravljanje, što opet podrazumeva nezavisnost političkih aktera od uticaja velikih multinacionalnih kompanija. Sa druge strane, civilni sektor ima prioritetni zadatak da se aktivno uključi u promociju energetske efikasnosti kao preduslova za početak reindustrijalizacije, a tek na drugo mesto dolazi odlučnija i zajednička borba protiv interesa multinacionalnih kompanija, borba protiv korupcije u zaštiti životne sredine i zagovarački proces usmeren ka poboljšanju i pojednostavljenju zakonskih rešenja.

Ko misli da je zadatak teško ostvariv – upravu je, ko misli da je nemoguć – srećan mu mlečni put!

I još jednom, hvala mu na ribama...