Diskusija koja se već mesecima vodi oko stanja medijskih sloboda, tematski pripada Poglavlju 23. Rad na sada već čuvenoj Medijskoj strategiji bio je obustavljen, jer su medijska udruženja napustila radnu grupu. U međuvremenu se desio obrt, sa najvišeg državnog vrha iniciran je ponovni rad na tekstu predloga nove Strategije. I dok se on privodi kraju, o medijskim slobodama i stanju srpskih medija razgovaramo sa Aleksandrom Gajevićem državnim sekretarom Ministarstva kulture i informisanja i Vukašinom Obradovićem članom radne grupe za izradu medijske Strategije i doskorašnjim predsednikom Nezavinog udruženja novinara Srbije (NUNS).

Uprkos različitim stavovima članova Radne grupe koja radi na medijskoj strategiji, njeno donošenje se  očekuje da bude baš onako kako je i najavljeno, znači da ona u tom nekom tekstualnom smislu bude završena do kraja ove kalendarske godine. Naravno da to nije kraj, jer slede svi oni postupci koji su potrebni da bi smo došli do javne rasprave. Javna rasprava bi trebalo da bude jako zanimljiva i možda i ključna u konačnom oblikovanju tog jednog važnog akta za medijsku scenu Srbije, jer taj dokument donosi viziju medijske Srbije do 2023. godine. Sva ta predviđanja i vizije, sve to treba da izdrži narednih 5 godina, i Aleksandar Gajević ima poverenje u radnu grupu da će ona to dobro uraditi i da se neće mnogo potom čekati da se uđe u javnu raspravu.

Da li su predstavnici EU i u kojoj meri uključeni u izradu Strategije ?

Aleksandar Gajović

- OEBS u Srbiji je uključen u izradu Strategije gotovo kao ravnopravni partner koji treba da kanališe određene interese, određena rekao bih nastojanja i stavove ka nekim evropskim vrednostima kada je u pitanju taj akt. U tom smislu, ja imam jako dobre kontakte sa članovima OEBS-a koji su prisutni na svim sesijama radne grupe i vidim da oni tu nekada imaju određene primedbe, nekada veće a nekada manje, ali to je dobro da se ne rasplinjuje cela stvar, već da uđe upravo u onaj tok i onaj smer koji nam je potreban za neophodno donošenje jednog takvog važnog akta.

____________________

Vukašin Obradović

-Nacrt Medijske strategije, barem što se tiče radne grupe, je praktično, posle šest meseci rada, završen i neposredno pred kraj godine uručen je premijerki Ani Brnabić. Pretpostavljam da će već od sredine januara 2019. godine Ministarstvo kulture i informisanja organizovati javnu raspravu, a potom Vladi Srbije predložiti konačan tekst na usvajanje. Sve vreme radna grupa je imala  stručnu, tehničku i finansijsku podršku OEBS-a i delegacije EU u Srbiji, a svoj sud o Medijskoj strategiji daće i Brisel.

______________________________________

Da li će nakon Strategije uslediti donošenje novog seta medijskih zakona?

-To je plan koji imamo u 2019. godini i koji je najvažniji zadatak rekao bih Ministarstva kulture i informisanja i mene kao državnog sekretara da podstaknem da se odmah po donošenju medijske strategije pristupi izmenama i dopunama sva tri medijska zakona. Reč je o Zakonu o informisanju i medijima, Zakonu o elektronskim medijima i Zakonu o medijskim javnim servisima. Sva tri zakona će svakako tražiti svoje izmene i dopune iz razloga što su oni rađeni 2013 i 2014. godine i te četiri godine koje su za nama svedoci smo jednog vrtoglavog razvoja medija i upravo neki novi mediji, neki novi stavovi, neke nove potrebe u medijskoj industriji 2013. nisu mogli da se predvide, a oni sada postoje i traže odgovarajuću medijsku regulativu. Upravo je to jedan od razloga što će se sigurno u 2019. godini, to je i plan koji je ministarstvo dostavilo Vladi Republike Srbije za narednu godinu, da izmenimo i dopunimo sva tri medijska zakona.

________________________________________________

Medijske slobode, Poglavlje 23 i kako napredujemo sa ralizacijomAKcionog plana ?

- Medijske slobode su jedna jako „klizava“ tema. Šta se podrazumeva pod medijskim slobodama to je nešto o čemu bi mogli da diskutujemo. Moje duboko mišljenje je da su medijske slobode u Srbiji potpuno na nivou bilo koje druge evropske države i u tom smislu ne znam zašto se toliko insistira na medijskim slobodama kao da su ovde mediji pod nekom kontrolom ili nekim pritiskom, ili ne daj Bože torturom pojedinaca ili partija na vlasti. Ja se neću nikada složiti sa tim iz prostog razloga, ako pogledamo 12 dnevnih novina, toliko televizijskih kanala i toliko radio kanala i toliko naročito u poslednje vreme „on-line“ medija. Oni ne rade ni pod kakvim pritiskom ili nekim centrom medijske moći, slobodno rade potpuno bez ikakvih problema i sadržaje koje su zacrtali, oni to i sprovode. U tom smislu, kada neko kaže da u Srbiji ne postoje medijske slobode, ja ne znam šta se još traži, iskreno rečeno, od nas da bi smo doprineli medijskim slobodama. Ja znam da su najveći protagonisti da u Srbiji nema medijskih sloboda upravo oni koji na tržištu nešto slabije ili potpuno slabo prolaze. Dozvolićete, ne mogu ni ja, ni bilo ko drugi, da natera bilo kog građanina Srbije da čita onaj medij, ili da "da" reklamu onoj televiziji. To je tržište, to je sloboda, to je demokratija i to apsolutno po mom mišljenju funkcioniše u Srbiji i nedozvoljavam nikome da tvrdi da je ovde nekakav medijski mrak. To je izmišljotina, koju su izmislili oni koji vrlo često na nekim skupovima izvan Srbije idu i „pljuju“ svoju zemlju i govore sve i svašta ne samo o medijima već i o politici uopšteno. Mnogi akteri u medijskom prostoru Srbije, naročito tu mislim na udruženja, više se bave politikom i kadriranjem nego onim za šta su osnovani. To je najveći problem i zato ja kažem uvek jednu stvar koja je neki moj životni moto kada je u pitanju bar ova funkcija koju trenutno obavljam – „Hajde da radimo u okviru svojih ovlašćenja svako svoj posao, a da se ne mešamo drugom, problema u ovoj zemlji neće biti“.

- Moj je utisak da su medijske slobode u Srbiji na najnižem nivou računajući poslednjih nekoliko decenija. Vlast direktno kontroliše ogroman broj medija, novinari i medijski radnici su pod ogromnim pritiskom, a gradjani su uskraćeni za objektvnim i nepristrasnim informacijama. U društvu ne postoji kritički dijalog, a javno mnjenje formiraju tabloidi i partijska glasila.

________________________________________________________

Reč-dve o medijskim slobodama na lokalu ?

- Po svemu sudeći na lokalu postoji problem, jer upravo sa lokala dobijamo najveći broj pritužbi i primedbi. Ministarstvo na lokalu nema ingerencije da možemo da sprovodimo konkurse i sve ono ostalo što zakon predviđa za lokalnu samoupravu. Međutim, mi možemo jednostavno da napravimo edukaciju, da napravimo određena uputstva onima koji treba to da sprovode. Da li će oni to sprovoditi to je zaista u njihovoj nadležnosti i tu postoje različita mišljenja. Međutim, svako ko misli da mu je bilo koje pravo na lokalu ugroženo, bilo čime, bilo da primeti da nešto nije bilo onako kako zakon predviđa, treba da povede upravni postupak i sigurno će ga na kraju dobiti, a da nas obavesti naravno da je dobio taj spor protiv lokalne samouprave, a mi ćemo onda naravno u saradnji sa ministarstvom državne uprave i lokalne samouprave raspravljati o tome kako se neki predsednik opštine ponaša prema medijima. Ja obilazim medije u Srbiji i znam da situacija nije nimalo laka. Mislim da je zakon o informisanju i medijima i taj pritisak da se sve privatizuje doneo veliki problem, da tako kažem pomor naročito u unutrašnjosti kada su u pitanju mediji. Mi nastojimo neke stvari da ispravimo, a možemo da ispravimo samo kroz zakonski okvir, koji je trenutno taakav kakav je, ali i kroz budući zakonski okvir gde ćemo dati mogućnost i stimulisati naročito medije u unutrašnjosti, jer nije samo Beograd Srbija, Srbija je i Požarevac i Kragujevac i Vranje i Leskovac i Pirot i Subotica i Zrenjanin i Novi Sad i ne možemo gledati samo Beoograd i ja se jako trudim sa ovog mesta da napravimo tu „debeogradizaciju“ na taj način što ću kada raspišemo konkurs za medijsko sufinansiranje mmedijskog sadržaja, ja gledam da uzmem kao članove komisija i ona udruženje koja su van Beograda. U predhodnom periodu sam doživeo velikih kritika upravo zbog toga, ali ako hoćemo da podignemo medijsku svest i uopšte medije u unutraašnjosti, onda je potrebno da obratimo pažnju i na medijska udruženje izvan Beograda i da njih uvažimo kao ravnopravne takmace, a ne da ih diskriminišemo.

- Lokalni mediji su, sasvim sigurno, najveća žrtva procesa uspostavljanja (jedno)partijskog modela informisanja. Prepušteni na milost i nemilost lokalnih političkih moćnika, oni su dovedeni u poziciju da u potpunosti ekonomski zavise od derogiranog sistema projektnog sufinansiranja. Takva pozicija im ostavlja izbor ili da uređivačku politiku prilagode političkim zahtevima vladajuće stranke ili da stave ključ u bravu. Mnogi su podlegli pritiscima, a ono malo kritički nastrojenih lokalnih medija broje svoje poslednje dane, naravno ukoliko se nešto ubrzo drastično ne promeni za šta su šanse, po mom mišljenju, vrlo male.

______________________________________________________

Šta nam nedostaje, bolja definicija javnog interesa, definicija profesije novinara ili ?

U Zakonu o informisanju i medijima je veoma eksplicitno naglašeno šta je javni interes građana Republike Srbije i tu nema nikakve dileme. Problem je kako se on sprovodi u praksi. Nije samo kad je u pitanju javni interes, nego uopšte primena medijskih zakona u praksi je nama problem. Mi jesmo nadležni da posmatramo kako se on sprovodi i tamo gde primetimo da se on ne sprovodi onako kako bi trebalo, mi reagujemo. Naravno da na lokalu gde je nadležnost državne uprave i lokalne samouprave da mi sa njima tesno sarađujemo i dajemo uputstva. Postojala je u jednom trenutku ideja da čak nama dođe u ingerencije raspisivanje konkursa na lokalu, ali to nije moglo da prođe iz razloga što Ministarstvoza državnu upravu i lokalnu samoupravu ima ingerencije po tom pitanju i dok se tu nešto ne promeni, ne može se ništa značajnije uraditi. Nama jedino ostaje ovo što moji saradnici i ja radimo, a to je da obilazimo lokalne samouprave i moje je uvek prvo pitanje je bilo svakom predsedniku opštine – „Koliko odvajate za medije i da li raspisujete konkurse“? Odgovori su različiti. Postoje lokalne samouprave koje uopšte ne raspisuju konkurse i to je tragično, to je najveći problem. Direktno su dakle u suprotnosti sa zakonom, jer zakon obavezuje sve lokalne samouprave da bar jednom godišnje raspisuju konkurse za medije, a neki prema nekim svojim mogućnosti raspisuju konkurse i odvajaju sredstva. To nisu velike svote, ja to znam, ali su ipak nešto što daje mogućnost lokalnim medijima da projekat koji će biti u interesu lokalnih samouprava i građana tog grada ili opštine realizuju, što je dobro. Dobro je da se raspisuju konkursi. Sa jedne strane imamo recimo Grad Kragujevac koji već tri godine ne raspisuje konkurs, dok sa druge strane recimo imate Sremsku Mitrovicu koja to fantastično radi. Tamo je inače privatizacija uspela fenomenalno. Ali mi moramo da priznamo jednu stvar, nisu sve regije u Srbiji podjednako finansijski i ekonomski na tom nivou. Nije teško zaključiti, kakose kojaa regija ekonomski bude dizala, tako će se i njeni mediji razvijati, a mediji prevashodno moraju biti okrenuti javnom interesu građana Republike Srbije. Nažalost, ono što ja potenciram u poslednje vreme, hajde da otvorimo i temu, ko je danas novinar? Nigde nećete naći definiciju ko je novinar? A kako ja onda, pitam njih, da znam da je na ulici napadnut novinar, fizički, verbalno ili na bilo koji drugi način. Otkud mi znamo da je on novinar, ako mi nemam definiciju novinara? Nažalost, bojim se da ni ova medijska strategija neće dati odgovor i definisati profesiju novinara, što mislim da nije dobro, ali ćemo gledati da kroz zakone ipak dođemo makar bribližno do onoga, ko je novinar a ko nije?

Zakonska definicija novinara je prevaziđena ideja u eri mnogobrojnih platformi koje brišu granicu izmedju tradicionalnog i takozvanog gradjanskog novinarstva. Postavlja se, izmedju ostalog, pitanje ko bi odredjivao ko je novinar, a ko nije: država, udruženja, nekakav specijalna komisija koja bi izdavala licence... Mnogo važnije je da se uspostavi efikasan sistem zaštite prava svih onih koji se bave novinarstvom u javnom interesu. Uskladjenost sadržaja sa etičkim kodeksom i profesionalnim standardima, umesto parčeta papira, zapravo treba da jedini kriterijum ko je novinar a ko nije. Uostalom, medijskoj sceni u Srbiji mnogo više štete su naneli oni koji formalno ispunjavaju uslove da se nazivaju novinarima nego li blogeri i ostali pripadnici zajednice koja ostaje van domašaja nekih tradicionalnih definicija ove profesije.

____________________________________________

pripremila : Redakcija PAKT Info

* Projekat "Evropa u praksi na lokalnom nivou" sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.