ERA DRŽAVNOG KAPITALIZMA

21. januara 2019. godine iznenadila nas je jedna tužna vest. U Beogradu je u 66-oj godini života preminuo profesor Miroslav Prokopijević. Bio je dugogodišnji saradnik Koalicije za nadzor javnih finansija, a u poslednje dve godine i Koalicije organizacija protiv korupcije u zaštiti životne sredine. Voleo je da kaže da živimo u eri „državnog kapitalizma“ i dosledno se zalagao u svojim brojnim javnim nastupima za uspostavljanje vladavine prava, smanjenje mešanja države u privredu i diskrecije u odlučivanju, kao preduslova za borbu protiv korupcije. Još važnije, on je imao redak dar da o ovim temama govori jezikom koji je bio lako razumljiv i laicima. U intervju-u za naš portal „PAKT info“ iz 2016. godine Prokopijević je tvrdio :

PROKOPIJE foto Media centar

*foto - Media centar

„Liberalni kapitalizam je postojao približno do I Svetskog rata. Posle su lansirane njegove alternative, komunizam, fašizam (nacizam) i državni kapitalizam. Prva dva su propali, ali je državni kapitalizam preživeo i mi danas živimo u eri državnog kapitalizma u kome su preostala neka liberalna rešenja ili elementi liberalnih rešenja. To preživljavanje nekih liberalnih elemenata je rezultat nedostatka alternative za njih ili teških posledica njihovog potpunog gaženja. Ako zatrete tržišnu privredu imaćete sveopštu glad i pad u bedu, ako zatrete sasvim vladavinu prava imaćete pad u „pravo jačega“ ili divljaštvo.“

Pred kraj 2018. godine naišao sam na jedan zanimljiv rad finskih naučnika „Upravljanje ekonomskom tranzicijom“ u kojem se tvrdi da su kapitalizam i globalna održivost u velikom neskladu. Ukratko, Finski naučnici izvode teze da su sve bogate zapadne zemlјe zasnovale svoja društva na obilјu jeftine energije, kao i da je takvo stanje dugoročno neodrživo. U istom tekstu se tvrdi da pogoršavanje klimatskih promena ima drastičan uticaj na ekosisteme i biodiverzitet i da simptomi „nesvesnog kapitalizma“, poput rastuće nejednakosti, nezaposlenosti i duga, takođe doprinose destabilizaciji društva. Kako bi se garantovalo da čovečanstvo može imati dobar kvalitet života na Zemlјi za buduće generacije, autori ovog teksta su tvrdili da će se morati stvoriti novi ekonomski sistemi.

Naravno, za ovakve teze bio mi je potreban „second opinion“. Znao sam pravu adresu, poslao sam profesoru mejl i tekst i pitao za mišljenje, a na odgovor sam čekao ne puna 24 sata. Nažalost, ispostaviće se da je ovo bio jedan od poslednjih tekstova koji je naš uvaženi profesor uradio. U uspomenu i sećanje na njega, tekst objavljujemo u integralnom izdanju :

Miroslav Prokopijević

PROMENA KLIME KAO ALIBI ZA PODRIVANJE SLOBODE

Privredna i životna aktivnost čoveka ima negativan uticaj na životnu sredinu i ta je okolnost u poslednjih nekoliko decenija izbacila ekološka pitanja na vrh društvene i političke agende. Od nepostojeće, ekologija je postala jedna od dominantnih tema. Spektar predloga za rešavanje ekoloških problema je vrlo širok, a metod rešavanja, cena i sadržaj rešenja pretežno zavise od teorijskog profila i političke orijentacije autora koji se tim pitanjima bave.

Članak “Upravljanje ekonomskom tranzicijom” delo je nekolicine finskih stručnjaka koji sebe nazivaju nezavisnim, a čija ambicija je velika, jer njime žele da ponude skicu za drugačije orijentisanu privredu, drugačiju ekonomsku nauku i ekološki struktuiran svet, i sve to na manje od šest stranica teksta. Ambiciozni predlozi ne moraju biti i dobri. Predlog finskih stručnjaka bi svakako izgledao bolje da nema nekih velikih grešaka u shvatanju ekonomije kao nauke i nekih pogrešnih zaključaka kako o nekim osnovnim ciljevima privredne aktivnosti ili ekonomske nauke, tako i tehnološkim rešenjima i ekološki motivisanim rešenjima. Ipak, dovoljno je zanimljiv da se razmotri. Videćemo da njihov predlog ima i šire društvene i političke ambicije, što pokreće pitanje šta je njihov pravi cilj – rešavanje nekih ekoloških problema ili instrumentalizovanje ekoloških problema da bi se ostvarili problematični politički ciljevi. O tome na kraju članka.

SHVATANJE EKONOMIJE

Krenimo od pogrešnog shvatanja ekonomije, jer tu je intelektualni i politički koren shvatanja grupe finskih autora. Oni kritikuju danas dominantan pristup u ekonomiji, nazivaju ga neoklasičnim, zato što je usmeren na efikasnost i maksimizaciju koristi, a ne na “održiv razvoj”, ekološki povoljnih rešenja, humane ciljeve, itd. U današnje privrede je ugrađena ideja “energetskog i materijalnog rasta” (s. 2), a to je po njima neodrživo. Oni kažu da ih to ne čudi, jer je neoklasični pristup i nastao pre nego što su nastali veliki ekološki problemi, kako kažu, neoklasika je nastala “u vreme obilja”. (s. 2) Dominantan neoklasični pristup vidi navodno samo graduelne promene postojećeg poretka, i tako trasira budući razvoj, a nije u stanju da zamisli novi model, koji uključuje dramatične promene koje nas prema sudu finskih stručnjaka očekuju. Time nije u stanju ni da nas pripremi za fundamentalnu promenu, koji oni nazivaju tranzicija, što bi bio prelaz na jedan dosta drugačiji svet, koji je navodno humaniji i bolje ekološki uređen.

Umesto neoklasike, koju smatraju neodgovarajućom, finski stručnjaci bi da se oslone na neka ”manje korišćena načela postojećeg ekonomskog mišljenja” (s. 2), kako bi stvorili koncepciju koja će biti u stanju da izađe na kraj sa izazovima koji nas očekuju. A ta načela se odnose na “načine na koji se proizvode i troše energija, saobraćaj, hrana i stanovanje”. (s. 2) Rezultat bi trebalo biti “potrošnja koja osigurava pristojne prilike za jedan dobar život, dok istovremeno smanjuje teret na prirodnim ekosistemima”. (s. 2)

Posle mnogo velikih reči koje su bile usmerene na odbacivanje postojećih konvencionalnijih rešenja i koje su podigle očekivanja, zanimljivo je videti koji su izbor za svoj pristup napravili nezavisni finski autori. Tu nas čeka prvo veliko iznenađenje, jer to nije ništa novo i – što je posebno važno – ništa što je ranije bilo neiskorišćeno. Sasvim suprotno, to je nešto što je bilo vrlo iskorišćeno u javnim politikama razvijenih zemalja u periodu 1930-1970. i što je odbačeno jer je dalo loše rezultate. Dakle, oni bi da neoklasični pristup zamene “Kejnzovim svetom” ili “post-Kejnzijanskim modelom” za koji smatraju da je mnogo više u stanju da izađe u susret zahtevima ekonomsko-ekološke tradicije, nego neoklasnični model. Može se pretpostaviti da je razlog za tu veću pogodnost u tome što se kejnzijanski pristup više zasniva na državnoj, nego na tržišnoj akciji i logici. Ali u pogledu svega drugog Kejnzijanizam nije dobra adresa za ono što ovi Finci hoće.

Nekoliko stvari je ovde ili faktički netačno ili bar problematično. “Kejnzijanski” ili “post-Kejnzijanski model” (mada ni ova dva nisu međusobno isti, ali ostavimo to po strani) nisu alternativa neoklasičnom modelu, nego su upravo neke od teorija koje dele taj model, skupa sa drugim danas dominantnim školama i orijentacijama, kao što su tzv. mainstream, Čikaška, Virdžinijska, Bihejvioralna i druge škole. Od važnijih danas živih škola, samo Austrijska i neke škole alternativne ekonomije ne prihvataju neoklasični model. Čudno je da autorima ovog predloga to nije poznato.

Dakle, Kejnzijanci sa ostalim školama (sem Austrijske) dele isti model, a razlike su samo u tome kako su postavljeni neki ciljevi i sadržaji, što ne dotiče pitanje modela ili paradigme. Ono što Kejnzijance razlikuje od drugih škola neoklasičnog mišljenja, poput Čikaške ili Virdžinijske škole, jeste shvatanje odnosa tržišta i države. Čikaška i Virdžinijska škola su za pretežno oslanjanje na tržište, mainstram je relativno neutralan između tržišta i države, a Kejnzijanci su bazično za tržišni pristup, ali uz značajan korektivni uticaj države. Finski nezavisni stručnjaci nisu za to da se tržište u potpunosti zameni planiranjem (mada nekim formulacijama dolaze na ivicu toga), kao što je to bilo u komunizmu i radikalnijim verzijama socijalizma, ali jesu za jednu snažnu kontrolu tržišta od strane države, putem regulacije, strateškog planiranja i oporezivanja. Dakle, oni nisu za neki komunistički, ali jesu za snažan etatistički pristup pitanjima privrede. Nisu za “tvrdi” nego su za “meki socijalizam” države širokih nadležnosti, i to takav koji je malo radikalniji od onog koji danas dominira u EU ili od modela tzv. švedskog socijalizma. Time je predlog finskih nezavisnih stručnjaka lociran u intelektualnom i političkom smislu.

DRUGAČIJA PRIVREDA

Finskim stručnjacima npr. smeta što je neoklasična ekonomija usmerena na rast i maksimizaciju koristi, pa je zato kritikuju, a nade polažu u Kejnzijanizam. Kejnzijanizam, međutim, u toj stvari nije različit od ostatka današnje ekonomije u pogledu rasta i maksimizacije. Naprotiv, on je u prilog upravo maksimizacije privredne aktivnosti i koristi, time što kaže, da ako tržišne sile opadaju i dolaze recesija ili kriza, onda umesto nedostajućih privatnih investitora treba da se pojavi država sa svojim ulaganjima, kako bi sprečila da privreda padne u dublju krizu i da se tako eventualno vrati na putanju rasta. Za razliku od toga, protržišni vidovi neoklasike nemaju problem da prihvate oscilacije privrednog ciklusa i pad privredne aktivnosti u vreme recesije i krize.

Osnovni razlog za kritiku neoklasičnog modela ekonomije finskih stručnjaka jeste ubeđenje da tržište ne može da reši mnoge ekonomske probleme (npr. puna zaposlenost, veća ekonomska jednakost, odgovarajuća monetarna teorija i politika, itd.) i ekološke probleme, posebno pitanje zagađenja ugljen dioksidom. I ovde su Finci uglavnom u krivu. Tržišne privrede su mnogo puta bez intervencija države postizale punu zaposlenost. Upravo ovo vreme (leto i jesen 2018) stopa nezaposlenosti u SAD je 3,9%, u Nemačkoj oko 5%, što se smatra “prirodnom stopom nezaposlenosti” i time je ekvivalentno punoj zaposlenosti. “Garancija zaposlenosti” za koju se zalažu finski nezavisni stručnjaci nije dobra ideja. Svi režimi koji su garantovali zaposlenost (komunizam, socijalizam, nacizam) su vrlo loše završili i u ekonomskom i političkom smislu. Prosto, takva garancija se ne može dati, jer privrede podležu ciklusima, što utiče na kretanje zaposlenosti. Kada je privreda u ekspanziji, dolazi do novog zapošljavanja i eventualno se postiže puna zaposlenost, ali kada dolazi do privrednog pada, neki zaposleni neizbežno moraju izgubiti posao, jer se obim posla u firmama smanjuje. Većina tada otpuštenih će ponovo naći posao kada dođe do privrednog oporavka. Niko ne može da garantuje kada će do oporavka doći, mada je on posle nekoliko godina uvek dolazio, i zato se ni zaposlenost ne može garantovati.

Sa nejednakošću na koju se finski autori žale je druga stvar; tržište stvara velike ekonomske nejednakosti, ali se ne preporučuje da ih država svojim intervencijama niveliše, jer to ima loše ekonomske posledice, pošto smanjuje ulaganja i radni napor. Povrh svega, istorijske studije kažu da su nejednakosti bile mnogo veće u feudalizmu ili socijalizmu, nego što su danas u kapitalizmu.

Što se, pak, monetarne politike tiče, za dobre su znale i epohe pre kapitalizma. U doba kapitalizma bilo je i dobrih (19 vek, 1920-te, posle 1970-ih) i loših (tokom 1930-ih ili 1970-ih) monetarnih politika, tako da kapitalizmu nije nužno svojstvena loša monetarna politika. Pogubna je ideja koja se nagoveštava u tekstu “Upravljanje ekonomskom tranzicijom”, da ne bi bilo loše ako bi se malo novca štampalo za ekološke svrhe. Radi toga su finski stručnjaci voljni da žrtvuju i uravnotežen budžet. Oni kažu (s. 4) da je uravnoteženi budžet ideja “neoklasične škole”, što je sporno, jer niti su svi neoklasičari bili za uravnotežen budžet, niti su oni jedini koji su se većinom zalagali za to. Da bi izbegli ograničenje potrošnje koje uravnoteženi budžet iziskuje, finski nezavisni stručnjaci predlažu da se promeni “teorijska optika” (s. 4) i da se pređe na drugu teoriju, koja nema takvo ograničenje, a to je Kejnzijanizam. To već deluje neozbiljno, jer ispada da teorije menjamo u skladu sa našim političkim prioritetima. Ni u praktičnom smislu ova zamena nije dobra, jer bi se to svelo na inflatorno finansiranje ekoloških politika za čim nema potrebe, jer se njihovo finansiranje može postići i na regularane načine. Da ne bude nejasnoća: nije dobro štampanje novca za bilo koje, pa ni ekološke potrebe. Ceh toga uvek posle plate svi građani putem inflatornog poreza.

EKOLOGIJA

Čim posežu za egzotičnim i relativno radikalnim rešenjima, jasno je da se finskim nezavisnim stručnjacima ne sviđaju ni neki od danas boljih načina finansiranja ekoloških izdataka. Njima se npr. ne svidja rešenje gde se industrijama i firmama ograničava emisija CO2, ali se firmama ostavlja da trguju pravima na emisiju ugljen-dioksida, pa kažu: “… akcija zasnovana na tržištu je nedovoljna – čak i ako bi cena ugljenika bila visoka. Mora postojati sveobuhvatna vizija i planovi koji su tesno koordinisani. U protivnom, neki brzi sistem transformacije nivoa prema globalnoj održivosti je nedostižan”. (s. 3) Oni dakle hoće radikalno i brzo rešenje. Međutim, takvoj viziji može biti sklon vrlo mali broj ljudi i samo intelektualci posebnih shvatanja, prosto, ona je skupa i bila bi štetna za današnje privrede, pa je stoga bolje zadržati postojeće rešenje, koje je tržišnije (mada ne i čisto tržišno), koje podržava većina birača i stranaka i koje je uhodano, a koje se odnosi na kvote kojima se trguje, jer se kroz trgovinu otklanjaju pogreške u početnoj raspodeli prava na emisiju.

Generalnije, danas fosilna goriva (nafta, gas, ugalj) učestvuju sa oko 80% odsto u stvaranju raspoložive energije. Njihovo učešće se smanjuje, a i dalje će se smanjivati, ali je važno i kojim tempom će se to odvijati. Finski nezavisni stručnjaci su u tom pogledu u pravu u vezi obe stvari. (s. 2) Od ključnog će značaja biti kako će tranzicija od tradicionalnih goriva do novih izvora energije proći u oblastima kao što su industrija, stanovanje i transport. Od velikog značaja će biti unapređenje baterija za transportna sredstva, što je mnogo važnije od popularizacije “pešačenja i vožnje bicikla” (s. 2), koje oni predlažu kao rešenje. Što se tiče pronalaženja boljih metoda izolacije pri gradnji ili štedljivije upotrebe energije u industriji, do toga je uglavnom i došlo u proteklih nekoliko decenija u razvijenim zemljama, tako da velika dodatna unapređenja na ovim poljima i nisu moguća.

U pogledu hrane, nije realno očekivati da će se zemlje osloniti na to da budu što je više moguće samodovoljne kada su u pitanju potrebe za hranom domaćeg stanovništva. Ušteda koja bi se takvom orijentacijom postigla na transportnim troškovima bila bi skromna, dok bi cena hrane bila mnogo viša, nego kada ona slobodno može da se uvozi. Takva politika samodovoljnosti ne bi bila ni dobra, a ni moguća za veliki broj zemalja. Male zemlje proizvode ograničen broj poljoprivrednih proizvoda, a ako su u klimatski nepovoljnom području, ograničenje je još veće. Samo izuzetno velike zemlje prema površini sa mnogo obradive zemlje i povoljnom klimom na bar delu njihove teritorije, mogle bi da računaju na veći stepen samodovoljnosti. Ali, to nije dobra politika, jer bi takvo snabdevanje hranu učinilo skupljom. Valjda je cilj jeftinija hrana, što pojeftinjuje i cenu radne snage, a proizvode firmi iz te zemlje time čini konkurentnijim.

Začuđujuće je šta finski autori vide kao ključni uzrok migracija stanovništva: “Klimatska promena i druge ekološke promene ugrožavaju život širom planete i tako uzrokuju masovnu migraciju”. (s. 5) Ovo je verovatno jedna od najlošijih rečenica u čitavom tekstu. Prvo, ima li klimatske promene ili ne koja je prouzrokovana privrednom aktivnošću na zemlji, još uvek je kontroverzna stvar. Brojnije i glasnije su pristalice teze da klimatska promena postoji, ali postoje i mnoge evidencije koje to dovode u pitanje. Drugo, do migracija uglavnom dolazi usled ratova, ekonomskih neprilika i političke represije, a ne usled klimatske promene, ako ova postoji. Bilo bi dobro da su autori ovog predloga pokušali da navedu bar neke primere za njihovu tezu. Da su to uradili na vreme bi otkrili kako im shvatanje na ovoj tački nije dobro.

EKOLOŠKA TRANZICIJA

Finski nezavisni autori krivo procenjuju i epohu u kojoj živimo, pa već u prvom pasusu kažu: “Pošto se ekonomije po prvi put u ljudskoj istoriji prebacuju na energetske izvore koji su manje efikasni, proizvodnja iskoristive energije će iziskivati više, a ne manje napora od strane društava da se pokrenu osnovne i ne-osnovne ljudske aktivnosti.” (s. 1) Rečenica nije sasvim jasna. Ako je reč o efikasnosti korišćenja energije, ona je danas mnogo veća nego bilo kada u prošlosti. Treba se setiti samo kako su se ranije rasipali nafta (na automobile ili mašine koji mnogo troše) ili električna energija (gradnja kuća i poslovnih objekata bez izolacije). Ako se pak misli na neke oblike dobijanja energije (vetar, more, Sunce), te tehnologije su relativno novije, možda nedovoljno efikasne, pa time i skuplje od uhodanih oblika dobijajnja energije iz fosilnih goriva, ali će se one vremenom usavršavati i time će postati efikasnije, tj. jeftinije.

Finski autori kažu da danas privrede “prolaze dramatičnu, a ne graduelnu promenu” (s. 1) Promena se odvija u okolnostima ekološke tranzicije, smanjivanja emisije štetnih gasova i klimatske promene. Oni kažu da trenutna ekološka i ekonomska rešenja nisu dovoljna, da je potrebna snažnija intervencija države koju oni različito nazivaju, npr. “jedan globalni Maršalov plan” (s. 1). Njihovu zamisao lepo ilustruje sledeća rečenica: “Tržišta sama po sebi ne vode do ishoda koji su društveno i ekološki poželjni, već iziskuju aktivno političko vođstvo”. (s. 4) Ima ekoloških problema koji nisu tržišno rešivi, kao što je globalno zagađenje, zagađenje podzemnih voda ili štetne emisije sa velikim brojem aktera. U takvim slučajevima može biti korisna akcija države, ako je dobro zamišljena i izvedena. Ali, postoji mnogo ekoloških problema koji su rešeni tržišnim silama, bez upliva države. Takvih primera je mnogo, a postoje i knjige u kojima se mogu naći i primeri i teorijska objašnjenja. Uglavnom su to lokalni ili regionalni ekološki problemi, sa resursima u privatnom vlasništvu, nižim transakcionim troškovima, itd.

Grupa nezavisnih finskih autora uopšte ne gleda u tom pravcu, iako ima mnogo rešenja ekoloških problema putem privatne inicijative. To, dakle, nisu samo teorije, već rešenja koja postoje i koja su dobro poznata. Takođe postoje dobri rezultati u zaštiti pojedinih ugroženih životinjskih vrsta i očuvanja bio-diversifikovanosti, putem privatizacije lovišta ili površina sa narušenom ravnotežom. Privatna rešenja zasnovana na tržišnom pristupu u zaštiti ugroženih životinjskih vrsta u Africi pokazala su se mnogo boljim od pokušaja da se ugrožene vrste zaštite državnim zabranama i ostalim oblicima državne regulacije. Međutim, našim autorima do toga nije stalo, već isključivo gledaju u pravcu državne akcije i širenja državnih nadležnosti.

Ako se izuzme par ranije pobrojanih pitanja, gde državna akcija ima smisla, u ostalim pitanjima tržišni pristup je superiorniji. Posebno je pogrešno što naši autori svet hoće da vrati u cipele u kojima je on već bio, a što se pokazalo lošim. To je neka vrsta poretka u kome pojedine interesne grupe (intelektualci određenih shvatanja) putem države svima nameću društvene i privredne ciljeve radi prolaska kroz privredno-ekološku tranziciju i kasnijeg uspostavljanja navodno ekološki održivih rešenja. Tako ekologija postaje alibi da nam se oduzme slobodan.

UMESTO ZAKLJUČAKA

Članak finskih nezavisnih stručnjaka “Upravljanje ekonomskom tranzicijom” predstavlja pokušaj da se skicira jedan drugačiji svet u kome bi se, između ostalog, potpunije i sistematičnije rešavali ekonomski i ekološki problemi. To je svet u kome ne dominira ekonomija efikasnosti koja se realizuje delovanjem tržišnih sila, u kome se ekološki problemi umanjuju i u kome su i obim i način finansiranja rešavanja ekoloških problema nezadovoljavajući. Zato se finski stručnjaci zalažu za jedan – po njima – humaniji svet, u kome neće dominirati dnevne i tržišne nužnosti, već humani ciljevi, kao što su manji radni napor, ujednačena raspodela dohotka, garancija zaposlenosti (a time i puna zaposlenost), itd. U tom svetu bi ekološki problemi bili na vrhu liste prioriteta. Pošto je ovaj svet zasnovan na tržišnim strukturama i staromodnoj teoriji, nastaloj pre prodora ekoloških pitanja na društvenu i političku scenu, pa zato ne obećava rešenja, finski stručanci traže i promenu društvenih i privrednih prioriteta, kao i ekonomske nauke.

Oni se opredeljuju da Kejnzijanizam, za koji smatraju da pruža dobre pretpostavke za realizaciju njihove vizije. Pri tom zaboravljaju da su kejnzijanske politike isprobane između 1930-ih i 1970-ih, te da su dale loše rezulatate. Ulaganja države da bi se povećali nacionalni dohodak i zaposlenost su umesto ostvarenja tih ciljeva doveli do stagflacije, tj. do privredne stagnacije i visoke inflacije. Svima je tada postalo jasno da Kejnzijanizam nije deo rešenja, već deo problema.

Ovoj grupi finskih stručnjaka Kejnzijanizam je privlačan zato što nudi značajne državne intervencije u privredi i zaobilaženje nekih ograničenja (budžetska ravnoteža, stabilna monetarna politika). Pri tom se implicitno sugeriše da bi tom vizijom dubokih promena u zemljama sveta trebalo da diriguju upravo autori poput onih koji su pisali tekst “Upravljanje ekonomskom tranzicijom”. U društvenim naukama se ovaj problem identifikuje kao “benevolentni diktator”. To je figurativna uloga nekoga ko nudi određenu viziju, koja će dovesti do rešavanja određenog važnog problema, a sam taj autor će upravljati realizacijom rešenja. Neki autori obećavaju čak sveopštu harmoniju i ističu da će u zajednici poteći med i mleko. Intelektualci se često nude da budu arhitekti prilika ili benevolentni diktatori. Svi oni koji imaju ovakve pretenzije treba da imaju u vidu da je i put do pakla popločan dobrim namerama, kako je to svojevremeno rekao nemački pesnik Fridrih Helderlin (Friedrich Hölderlin).

U tom svetlu je mnogo bolji svet koji se postepeno menja, nego onaj u kome pojedinac ili nekolicina obećavaju brzu i duboku promenu, koja je zasnovana na dubioznim idejama i u krajnjoj liniji, na problematičnim namerama. Inače, kako je to lepo istakao Vaclav Klaus (2007), žrtva neće biti klima, nego sloboda pojedinca.

KOMPLET LOGO BOŠ

 

ПОСТАВИ КОМEНТАР

ПОСТАВИ КОМEНТАР КАО ГОСТ

0
  • ТРЕНУТНО НЕМА КОМEНТАРА

prijaviproblem

cs4eu lat

Rad PAKT-a podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji"

 

                     

PUBLIKACIJA

publikacija

PUBLIKACIJA

anketa1

PUBLIKACIJA

anketa2

PUBLIKACIJA

anketa3