Tweet

*foto - Daljine.rs

Pitanje povećanja učešća energije proizvedene iz obnovljivih izvora u ukupnom energetskom miksu, kroz izgradnju malih hidroelektrana u Republici Srbiji predstavlja, kao i mnoga slična, strateška pitanja, višeslojni problem koji je neophodno sagledati objektivno i iz svih relevantnih uglova, kako bi se o celishodnosti ovakvih projekata mogao dati konačan sud.

Ono što predstavlja najveći problem u čitavoj priči, jeste nedostatak jasne strategije i vizije razvoja sektora obnovljivih izvora energije (OIE), odnosno svakog pod-sektora ponaosob (solarna energija, vetar, biomasa, hidroenergija) i zbirno gledano, uzimajući u obzir sve faktore koji na razvoj ovih projekata utiču: geografski, finansijski, prirodni, štetne posledice koje mogu nastati i sl.

Ovako nešto trebalo je učiniti u sklopu široke i sveobuhvatne javne rasprave prilikom usvajanja nacionalne energetske strategije, akcionog plana za obnovljive izvore energije i sličnim debatama koje bi uključile celokupnu javnost i širok krug eksperata iz svih relevantnih oblasti, koji bi u sučeljavanju argumenata došli do odgovora na bar neka od relevantnih pitanja i što je najvažnije, doprineli utvrđivanju pravila i okvira na osnovu kojih bi se dalje mogao planirati razvoj i ograničenja u realizaciji ove vrste projekata. Međutim, sve to je izostalo.

Možda za ozbiljnu i argumentovanu raspravu o daljem korišćenju potencijala malih vodotokova nije kasno jer je u toku izrada novog katastra malih hidroelektrana. Ovaj projekat realizuje Ministarstvo rudarstva i energetike i uključivanje javnosti u proces utvrđivanja novog katastra mini hidroelektrana bi moglo da bar otkloni neke od problema vezanih za lokaciju i karakteristike prirodnog okruženja. Međutim, dosadašnje aktivnosti na ovom projektu su sprovođene bez uključivanja javnosti.  

Ad hoc pristupom i dodeljivanjem lokacija za izgradnju malih hidroelektrana (MHE) bez jasnih i ujednačenih kriterijuma, kao i izdavanjem neophodnih dozvola i odobrenja koje prate brojne nepravilnosti, nadležni organi kreirali su ili bolje reći – produbili problem pravne nesigurnosti i u pitanje doveli funkcionisanje pravnog poretka i pravne države. Izdavanje građevinskih dozvola i pored brojnih pravno-tehničkih nedostataka, neusaglašenost planskih dokumenata i izgradnja suprotna ovim dokumentima, oglušavanje o naloge inspekcijskih službi, samo su neki od problema koji prate izgradnju MHE u Srbiji. Da problem bude veći – i pored ovoga, investitori radove ne obustavljaju, što iz razloga jer im nadležni organi tolerišu ovakvo postupanje i ne sankcionišu ove nedostatke, što iz razloga što investitori i pored zabrana i sankcionisanja nastavljaju sa radovima, gazeći na taj način osnovne postulate pravnog poretka – ponovo, bez sankcija sada drugih nadležnih institucija, koje bi trebale da reaguju u ovakvim situacijama. Korupcija je teško dokaziva, kako u svetu, tako i kod nas. Ona je poput podmukle bolesti, koja nagriza organizam i iz njega isisava život, slabi ga i na kraju potpuno uništi, ukoliko se na nju na vreme ne odgovori. Taj organizam je naš pravni poredak, koji je svakako već nagrižen u ogromnoj meri. Da li nepovratno, vreme će pokazati. I nećemo dugo čekati na odgovor.

EKONOMSKA ISPLATIVOST NEUPITNA; RIZIK MINIMALAN

Isplativost projekata ove vrste apsolutno je neupitna. Uprošteno govoreći, profit je praktično izvestan, a sve uz minimalan (bolje reći nepostojeći) rizik za investitora, iz razloga koji su obrazloženi u nastavku ovog teksta.

Ovo su prepoznali brojni potencijalni ulagači u proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora kada je resorno ministarstvo tokom 2013. godine objavilo pozive (u dva navrata) za dodeljivanje ukupno 459 lokacija na teritoriji čitave Srbije, na kojima bi trebalo da budu izgrađene MHE. Osnova za određivanje lokacija bio je stari katastar MHE iz 1987. godine (videti dole). Prema rečima resorne ministarke iz ovog perioda, već prilikom prvog od ova dva poziva, pristiglo je više od 1,300 prijava potencijalnih investitora. Početni optimizam je međutim, u međuvremenu splasnuo (što je možda i dobro), pa je u izveštaju koji je Republika Srbija 2018. godine poslala Energetskoj zajednici konstatovano da je do tog trenutka ukupno izgrađeno 100 MHE ukupne instalisane snage 63 MW. Valja napomenuti i da se među izgrađenim elektranama nalaze i one u vlasništvu JP Elektroprivreda Srbije – Ovčar Banja sa 3,2 odnosno 5,06 MW i Međuvršje sa 3,4, odnosno 5,6 MW, koje dakle čine preko ¼ ukupno instalisanih kapaciteta. Proizvođači električne energije iz MHE nalaze se u statusu povlašćenih proizvođača od kojih se struja otkupljuje po garantovanim cenama koje se uredbom Vlade Republike Srbije određuju za svaku kalendarsku godinu: tzv. feed-in tarife. Ovo praktično znači da će celokupna količina električne energije koju povlašćeni proizvođači proizvedu, biti sasvim sigurno otkupljena (prodata) i to po unapred određenoj ceni, što proizvođaču u startu omogućuje da anticipira sa jasnom računicom u pogledu profita koji će realizacijom projekta ostvariti. Nema mnogo poslova koji omogućavaju ovakvu pogodnost. 

*foto - agronews.rs

KORIST ZA ZAJEDNICU?

Kada je u pitanju korist koju od realizacije ove vrste projekata imaju ostali akteri u čitavoj priči, poput lokalne zajednice na čijoj teritoriji se projekat realizuje, obično se u prvi plan ističu argumenti za koje se nakon, makar površne analize, lako može utvrditi da nisu utemeljeni na činjenicama. Naime, imajući u vidu da proizvodnja električne energije iz MHE predstavlja proizvodnju iz obnovljivih izvora, često se ističe da je u pitanju realizacija projekata koji će doprineti ukupnom povećanju proizvodnje električne energije iz OIE u ukupnom energetskom miksu, što će dalje omogućiti ispunjenje međunarodnih obaveza Republike Srbije u ovom smislu i konačno, dovesti do toga da koristimo znatno čistiju energiju, sveukupno posmatrano. Naime, odlukom Ministarskog saveta Energitske zajednice iz oktobra 2012. godine, kojom se zapravo obezbeđuje primena Direktive o OIE iz 2009. godine, Republici Srbiji je postavljen cilj da do 2020. godine ukupan udeo OIE u bruto finalnoj potrošnji dostigne 27%. Kada su u pitanju nacionalni dokumenti, oni su u tom pogledu još konkretniji obzirom da je Akcionim planom za obnovljive izvore energije utvrđeno da se do 2020. godine očekuje instaliranje postrojenja MHE ukupne instalisane snage 188 MW, a što bi trebalo da obezbedi 16,2% proizvodnje energije na ovaj način. Međutim, ambiciozni ciljevi koji su postavljeni domaćim akcionim planom i obaveze koje su prihvaćene na međunarodnom nivou, ne odgovaraju realnom stanju na terenu. Ovo pre svega iz razloga što je u 2016. godini, prema izveštaju Energetske zajednice udeo OIE u bruto finalnoj potrošnji za Republiku Srbiju iznosio 20,9%, što je ispod projektovanih 23,8% za ovu godinu. Ovo dalje znači da će Srbija imati velikih poteškoća (ako ne i nemoguću misiju) u dostizanju projektovanih ciljeva za 2020. godinu, naročito imajući u vidu objektivan nedostatak jasne strategije i plana na koji način ove ciljeve dostići. Jedan od glavnih argumenata nadležnih organa kada je u pitanju zagovaranje politike subvencionisanja projekata ove vrste jeste argument da će isti doprineti ispunjenu postavljenih ciljeva za 2020. godinu; međutim, realnost demantuje i ove navode.

Gro malih hidroelektrana ima kapacitet instalisane snage manji od 1 MW, a njihov ukupan udeo, kada su u pitanju instalisani kapaciteti iznose svega 1,26% (!!!) ukupnih kapaciteta u Republici Srbiji, prema podacima iz Energetskog bilansa RS za 2019. godinu. Ovo praktično znači da ni značajno povećanje razvoja ovakvih projekata ne bi suštinski doprinelo značajnom povećanju bilansa OIE u energetskom miksu, a da bi istovremeno moglo izazvati nesrazmernu štetu (što će detaljnije biti objašnjeno u nastavku) po prirodu i biodiverzitet. Umesto ovoga, trebalo bi detaljnije razmotriti razvoj alternativnih vidova proizvodnje električne energije iz OIE, pre svega iz solara i biomase, za šta u Srbiji svakako postoje prirodni uslovi. Druga zabluda koja se vrlo često „servira“ kada je u pitanju izgradnja malih hidroelektrana jeste njen pozitivan uticaj na lokalnu zajednicu, odnosno njenu ekonomiju, ako se ovakva vrsta projekata predstavlja kroz prizmu omiljene reči vladajućih struktura u Republici Srbiji - investicija. Tvrdnja da će ova vrsta projekata doprineti ekonomskom osnaživanju lokalnih samouprava na čijoj teritoriji se realizuje, u najmanju ruku je neopravdana i neutemeljena na činjenicama. Pre svega, MHE je praktično samoodrživa, što znači da za njeno funkcionisanje nije potrebno da upošljava veliki broj radnika; upravo suprotno, investitor bi faktički mogao da upošljava po jednog radnika u smeni, kako bi obezbedio funkcionisanje svoje investicije. U pogledu poreskih obaveza, MHE funkcioniše kao bilo koje drugo privredno društvo, tačnije, investitor MHE najčešće je registrovan u formi d.o.o. (društvo sa ograničenom odgovornošću), uglavnom sa sedištem u potpuno drugom gradu (najčešće Beograd) u odnosu na lokalnu sredinu u kojoj se projekat realizuje, te na taj način kasa lokalne samouprave u kojoj se projekat realizuje neće biti značajno punija njegovom realizacijom.

Konačno, električna energija proizvedena na ovaj način „uliva“ se u jedinstvenu mrežu, na korist je svih građana ove zemlje, bez obzira na njihovu geografsku pripadnost u okviru njenih granica, te ne doprinosi, kako se to često lokalnom stanovništvu zlonamerno predstavlja, energetskoj stabilnosti lokalne sredine u kojoj se projekat realizuje, garantujući im (i samo njima) sigurno i stabilno snabdevanje.