MHE ekapija.rs

*foto - ekapija.rs

ŠTETNE POSLEDICE SU REALNOST

Brojne su dokazane štetne posledice koje male hidroelektrane imaju na prirodu i biodiverzitet područja u kojima se grade, što predstavlja svojevrsni paradoks, imajući u vidu da se grade upravo pod izgovorom očuvanja životne sredine.

U svetu su ovakve posledice koje sa sobom nosi izgradnja MHE na vreme prepoznate, pa je, prema podacima iznetim u studiji Šumarskog fakulteta u Beogradu u Evropi srušeno oko 400 malih hidroelektrana, dok je u Sjedinjenim Američkim Državama od 1993. do 2017. godine porušeno više od 1.000 ovakvih objekata.

Osnovni problem predstavljaju tzv. derivacione hidroelektrane, čija izgradnja podrazumeva instalaciju i uvođenje cevovoda za dovod vode do mašinske zgrade, a sve kako bi se obezbedia dovoljna količina vode za rad MHE. Na ovaj način, voda se od vodozahvata izvodi iz rečnog korita i zatim, nekoliko kilometara dugim cevima vodi do mašinske zgrade. Cevovodi su dugi između 1 i 3 kilometra i uvođenje vode u cevi može dovesti do prekida vodotoka ili njegovog isušivanja u mesecima kada je proticaj nizak.

Ovde dolazimo na teren zakonskih nedostataka, preciznije – nedorečenosti i neusklađenosti (kolizije) u horizontalnom zakonodavstvu Republike Srbije. Ogroman problem predstavlja nedostatak komunikacije između relevantnih ministarstava kada se zakoni donose ili vrše izmene i dopune postojećih propisa. Za ovu temu relevantan je nedostatak komunikacije između sektora koji se bave planiranjem i izgradnjom, energetikom, vodama i vodoprivredom, zaštitom prirode i biodiverziteta. Vrlo su česti, a opravdano sumnjamo i tendenciozni, nedostaci koji se u zakonima nalaze i izazivaju zabunu prilikom tumačenja dva direktno međusobno suprotstavljena propisa. Još je češća situacija u kojoj pojedini zakoni i odnosni podzakonski akti ostaju nedorečeni kada je u pitanju određeno ponašanje ili delovanje koje se zakonom propisuje kao zabranjeno/nezakonito, ali onda izostaje sankcija u slučaju da se nadležni organ i/ili učinilac i pored zabrane ponaša na ovakav način, što de facto ima isto značenje kao i da dato ponašanje nije propisano kao zabranjeno.

Važećim Zakonom o vodama propisano je da se „prilikom zahvatanja voda iz vodotoka, odnosno akumulacija, mora nizvodno od vodozahvata obezbediti minimalni održivi protok, uzimajući u obzir, naročito: hidrološki režim vodotoka i karakteristike vodotoka sa aspekta korišćenja voda i zaštite voda, stanje akvatičnog i priobalnog ekosistema“. Sama činjenica da je pomenutom odredbom zahtevani i obavezni održivi protok definisan kao minimalan, dovoljno govori o nameri zakonodavaca u smislu zaštite vodotokova.

Ovakva definicija međutim, razlikuje se od definicije prihvaćene na nivou Evropske unije (EU), gde je prihvaćen pojam „ekološki prihvatljiv protok“ koji koji se odnosi na količinu vode koja je neophodna da bi se očuvao postojeći status akvatičkog ekosistema i obezbedilo nesmetnao korišćenje vode nizvodno od vodozahvata za potrebe ljudi i prirodnog okruženja. Dakle, nivo zaštite usvojen na nivou EU podrazumeva u potpunosti očuvanje postojećih (dostignutih vrednosti) u zaštiti ekosistema i prirodnog okruženja. Premda je Zakonom o vodama propisano da će naknadno (podzakonskim aktom) biti bliže definisana merila za određivanje minimalnog održivog protoka to se još uvek nije dogodilo, pa ova definicija ostaje da „lebdi“ kao pojam koji je od slučaja do slučaja moguće slobodno tumačiti i zloupotrebljavati ga bez posledica.

Stvarni „biološki minimum“, moguće je odrediti tek posle definisanja hidrobioloških karakteristika vodotoka, na osnovu detaljnog monitoringa živog sveta, simultanim radom stručnih lica iz oblasti hidrobiologije i hidrometrije, posle čega sledi uspostavljanje funkcionalne veze između neophodnih uslova za opstanak živog sveta u vodotoku i odgovarajućih nivoa vode (proticaja). Stručnjaci sa Šumarskog fakulteta utvrdili su da detaljan monitoring akvatičnih ekosistema nije obavljen ni za jednu MHE u Srbiji pre izrade projektne dokumentacije, tako da se postavlja pitanje reprezentativnosti usvojenih vrednosti „biološkog minimuma“, odnosno, nema dokaza da tako određeni proticaji obezbeđuju uslove za opstanak živog sveta u rečnom toku. Ovo istraživanje obuhvatilo je 46 MHE u jugozapadnoj i jugoistočnoj Srbiji, pa se njegov rezultat može smatrati i više nego reprezentativnim, a on ukazuje da nigde na pomenutim lokacijama zapravo nisu do kraja ispitane štetne posledice koje na ekosistem ostavlja relaizacija ovakvih projekata, što je poražavajuće.

Uticaji MHE na životnu sredinu razmatrani su i u Izveštaju o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu Nacionalne strategije upravljanja vodama. I ovaj dokument konstatuje da se u izgradnji malih hidroelektrana koriste dugi cevovodi što dovodi do trajnog uništavanja čitavog vodotoka.

Sam Ministar zaštite životne sredine ne propušta ni jednu priliku da ponovi kako je i on lično, a i ministarstvo koje vodi na stanovištu da bi izgradnju MHE u zaštićenim područjima trebalo u potpunosti zabraniti; međutim, sve navedene konstatacije i razmišljanja su i pored deklarativne volje ostali u domenu teorije i bez konkretnih akcija koje prate teoriju.

Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Kragujevcu sproveo je terensko ispitivanje sa ciljem utvrđivanja uticaja MHE na biodiverzitet u rekama Vlasini, Jošanici, Prištavici i Gračanici. Ispitivanjem je nedvosmisleno utvrđeno značajno opadanje produkcije i broja jedinki zaštićenih vrsta riba ispod vodozahvata u odnosu na brojnost populacije i produkciju iznad vodozahvata. Zaključak ispitivanja bio je da upravo MHE izgrađene duž tokova ovih reka negativno utiču na biodiverzitet, te da je opadanje produkcije i broja jedinki direktna posledica njihove gradnje.

MHE gradnja.rs

*foto - gradnja.rs

OKVIR ZA ODREĐIVANJE LOKACIJA – (PRA)STARI KATASTAR MHE

Okvir od koga se, makar je tako javno saopšteno, krenulo kada je u pitanju odabir lokacija na kojima će biti realizovani projekti izgradnje MHE jeste katastar MHE iz 1987. godine i koji broji ukupno 856 potencijalnih lokacija za izgradnju MHE ukupne snage 450 MW, sa proizvodnjom od 1.590 GWh/god.

Mnogo je problema kada je u pitanju predmetni katastar MHE i mnogo nedoumica kada je u pitanju tumačenje na koji način i po kom kriterijumu je ocenjeno da se može pouzdati u jedan tehnički dokument, naročito imajući u vidu godinu kada je isti izrađen.

Problem predstavlja i činjenica da u Katastru MHE iz 1987. godine nisu uzeta u obzir ograničenja u pogledu „upravljanja režimom voda, vodosnabdevanja, kanalisanja i sanitarne zaštite voda, zaštite prirodnih i kulturno istorijskih vrednosti, pa je zbog navedenih ograničenja i promena hidrologije rečnih tokova i korišćenja prostora, u Prostornom planu Republike Srbije utvrđeno je da Katastar MHE predstavlja dokumentacionu podlogu, a da se MHE grade na osnovu tehničke dokumentacije, koja je izrađena prema pravilima gradnje prostornih planova područja posebne namene i jedinica lokalne samouprave i u skladu sa vodnim uslovima i uslovima zaštite prirode“, kako se navodi i u izveštaju na sajtu JP Srbijavode.

Ovo u praksi znači, a kako je već navedeno na početku ovog teksta, da je država bez adekvatnog planskog osnova i detaljnih urbanističkih pravila, kao i u nedostatku podataka o hidrološkom režimu i biodiverzitetu krenula u projekte izgradnje hidroenergetskih objekata, a pre nego su adekvatni i relevanti podaci uopšte prikupljeni i provereni.

Od državnih zvaničnika često se čuje kako je postupak izrade novog katastra MHE planiran u najskorije vreme, kako će biti realizovan kroz projekat EU za koji su sredstva već obezbeđena, ali do dana završetka ovog teksta nema nikakvih novih informacija o tome kada možemo očekivati ažurni katastar MHE za teritoriju Srbije.

KOMPLET LOGO BOŠ

ПОСТАВИ КОМEНТАР

ПОСТАВИ КОМEНТАР КАО ГОСТ

0
  • ТРЕНУТНО НЕМА КОМEНТАРА

prijaviproblem

cs4eu lat

Rad PAKT-a podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji"

 

                     

PUBLIKACIJA

publikacija

PUBLIKACIJA

anketa1

PUBLIKACIJA

anketa2

PUBLIKACIJA

anketa3