Tweet

Mi, Srbi, smo svetski šampioni u nekoliko sportova i u autodestruktivnosti. Istorija nam je puna dokaza za ovu tvrdnju, od Kosovskog boja, preko Prvog i Drugog svetskog rata pa do bombardovanja 1999.godine. Srljamo u bitke u kojima se unapred zna pobednik i što je najtužnije veličamo vođe koje su nas uvukle u te avanture. Mi smo evropski narod koji je najviše postradao kroz istoriju zbog viših ciljeva, uglavnom tuđih. Možda smo uvek bili na pravoj strani, ali nas je to debelo koštalo.

Na Kosovu smo ostavljeni da celu Evropa branimo od Turaka bez ičije pomoći i uspeli smo da odložili okupaciju Srbije na nekoliko decenija ali smo na kraju i pored silnih žrtava ipak bili okupirani skoro pet vekova. U Prvom svetskom ratu smo izgubili trećinu stanovništva, a u Drugom smo doživeli Jasenovac, Kragujevac, Draginac, Kraljevo, Sremski front i oba puta smo bili okupirani. I kad smo na kraju ratova pobeđivali ipak smo gubili, jer nismo umeli da ispregovaramo sa saveznicima ono što je najbolje za nas, nekad zbog njihovih interesa, a češće zbog naših megalomanskih ambicija. Sve ili skoro sve svoje poraze predstavljamo kao pobede i slavimo ih i dan danas. Vrhunac te prakse je ulazak u rat sa najmoćnijom vojnom silom u svetskoj istoriji, NATO paktom, 1999.godine. I tad smo okupirani i ta okupacija i dalje traje pri tom ne mislim samo na Kosovo već na celu Srbiju. Kosovo je faktički odvojeno od ostatka Srbije, proglasilo je nezavisnost, priznala ga je većina najmoćnijih zemalja sveta, a Srbija nema apsolutno nikakve ingerencije na tom delu svoje teritorije, to su činjenice koje su svima vidljive. Posle bombardovanja i dve godine nekog prelaznog perioda, sa padom režima Slobodana Miloševića, krenula je nevidljiva okupacija ostatka Srbije. Prvi put u našoj istoriji se nismo suprotstavili već smo svim silama pomagali okupatotorima naivno misleći da želi da nam pomogne da izdignemo iz pakla desetogodišnjih sankcija i ratova. U zemlju su se iz belog sveta vratili raznorazni "eksperti" i perfidno se implementirali u vlast zaposevši ključne funkcije. Jedan od retkih koji je shvatio šta se dešava im je surovo uklonjen sa puta, a njegovi istomišljenici su se povukli u strahu da ih ne snađe ista sudbina. Od 2003.godine okupacija teče, brže ili sporije, uz obilatu pomoć svake vlasti. "Eksperti" su rasprodali skor sve što je vredelo u ovoj državi a onda su od 2012. do 2015.godine uveli u posao novog izvođača radova pa se povukli u ilegalu odakle i dalje vuku konce dok on neometano rasprodaje resurse i pljačka narod i državu. Ostavili su svoje perjanice u vrhu vlasti i posmatraju sa strane kako se ostvaruju planovi njihovih poslodavaca. A poslodavci zadovoljno trljaju ruke i tolerišu bezakonje, korupciju, gušenje medijskih sloboda, targetiranje, kriminal, politički progon, kršenje ljudskih i građanskih prava i tapšao po ramenu izvođača radova iako on i njih po nekad "ošamari",prozove, optuži ali posao ide po planu pa mu oni i to oproste. Dok disciplinovano i bez pogovora sprovodi njihove planove može da priča o njima i radi svom narodu šta god mu padne na pamet. A narod, narod vidi stvari na različite načine, uglavnom u zavisnosti od karaktera i obrazovanja. Oni koji mogu da odu bilo gde, u glavnom visokoobrazovani, odlaze. Oni koji su pragmatični, sarađuju sa izvođačem radova i njegovom klikom i slepo brane svoje privilegije i sitne lične interese. Većina, koja razume o čemu se radi ćuti i trpi u strahu za egzistenciju (što je  opet lični interes) čekajući da ih neko drugi oslobodi. Postoje i oni, mnogo njih, koji veruju u ovaj "prosperitet" zavedeni svakominutnom režimskom propagandom i širenjem straha. Ovo sam počeo da pišem kao uvod za ovaj spisak trovača koji kruži mrežama, a stigao sam dotle da ću se samo osvrnuti na to. Pregledao sam onaj deo na kom su Loznički trovači i ustanovio da poznajem samo jednu osobu. Pitam se kako im isplaćuju te pare koje dobijaju za širenje maži i mržnje, kroz platu ili u kešu. Ne znam šta je strašnije od ta dva. Ako novac dobijaju kroz platu onda je to direktan udar na budžet ove države dok nam se deca leče preko SMS poruka, poljoprivrednici se bore za opstanak, bolnice razvaljene, lekari beže glavom bez obzira, jednom rečju država nam se urušava. Druga opcija je još strašnija, isplata u gotovini. Pitaju li se ti ljudi odakle je taj novac? Da možda nije od trgovine drogom, od nameštenih tendera, od provizija za izgradnju puteva, od koruptivnih radnji sa multinacionalnim kompanijama? Ne, njih to ne interesuje, važno je da je njima dobro, a to što je trgovina droge državni posao, što imamo nezabeležena zagađenja u Boru, Majdanpeku, Smederevu, Surdulici i širom Srbije, što Zrenjanin nema vodu skoro 20 godina, što imamo najveću stopu smrtnosti od pojedinih oblika kancera na svetu, baš ih briga. A mi malobrojni, koga  je briga, smo u njihovim očima mrski neprijatelji budale koje pišaju uz vetar i dovode sebe i svoju porodicu do ivice egzistencije.