Javne rasprave - svetlo "na kraju" tunela...
- Детаљи
Za razliku od budžetskih korisnika koji svoje zahteve moraju da obrazlože, oni koji kontrolišu osnovanost njihovih zahteva i prihvataju ih ili ne, i uklјučuju ih u nacrt budžeta, ne podležu takvoj vrsti kontrole. Zato se može dogoditi da zahtev budžetskog korisnika bude u potpunosti osnovan, ali da se iz nekog razloga ne prihvati (na primer, zbog nedostatka novca, zbog znatnog uvećanja u odnosu na prethodnu budžetsku godinu koje se uzima kao merilo pri odlučivanju). Ova komunikacija između budžetskih korisnika i organa zaduženog za finansije odvija se van pogleda javnosti, iako po svojoj prirodi u njoj nema ničega tajnog (po zahtevu za pristup informacijama mogli bi se dobiti takvi dokumenti).
Tek ponekada, nezadovolјni budžetski korisnici izađu u javnost sa konkretnim brojevima („mi smo tražili 24 miliona, a dali su nam samo 13“). Valјa napomenuti da za sada nije institucionalizovana u punom smislu odgovornost za one koji u ovoj fazi postupka planiraju nerealno ili bez valјanog razloga odbiju realne zahteve budžetskih korisnika za potrebnim sredstvima.
Možda bi se moglo govoriti o krivičnoj odgovornosti u slučaju podnošenja lažnih podataka (na primer, korisnik budžeta podnese zahtev da postoji potreba za plate 124 zaposlena a u stvari ih ima samo 56), ili nekoj vrsti disciplinske odgovornosti za službenike organa finansija koji predvide bitne podatke kod sačinjavanja nacrta budžeta.
U narednim fazama donošenje budžeta postaje javnije, ali to ne povlači za sobom povećanu odgovornost aktera, naprotiv. Naime, pripremlјeni predlog zakona/odluke o budžetu je u načelu javni dokument, a u mnogim slučajevima se može naći i na internet stranicama (npr. predlog zakona o budžetu Republike, koji se objavlјuje na stranicama Skupštine i Vlade). Kada do toga dođe, u nekim sredinama se organizuju javne rasprave, na kojima se građanima, obično po mesnim zajednicama u okviru opštine daje po prvi put prilika da se upoznaju sa sadržajem budžeta, kao i prilika da na njega daju svoje sugestije.
Osim građana, priliku da utiču na sadržaj budžeta imaju i pripadnici tela koje usvaja konačnu odluku. Poslanici i odbornici, iz vlasti i iz opozicije, imaju zakonsko ovlašćenje da predlažući amandmane utiču na izmenu raspodele sredstava u odnosu na predlog koji dođe od izvršne vlasti. O njihovim predlozima se skupština mora izjasniti i ti predlozi moraju biti obrazloženi, što u krajnjoj liniji znači da postoji nekakva odgovornost, ako ništa drugo, a ono prema biračima koji su poslanike i odbornike doveli u njihovo predstavničko telo. Međutim, znajući da se veza između birača i izabranih u Srbiji veoma istanjila i da je sa svakim novim izborima sve slabija, u situaciji kada je stranačka kontrola ozvaničena čak i najvišim pravnim aktom zemlјe, ta odgovornost je toliko posredna da je možemo zanemariti kao ozbilјnobsredstvo u borbi protiv korupcije.
Koliko god poslanici i odbornici nisu odgovorni prema biračima, većina njih je veoma odgovorna prema stranačkom rukovodstvu koje ih u svakom trenutku može zameniti aktiviranjem „blanko ostavki“ a preko njih i prema svima onima koji su nečim, javno ili tajno, stranku zadužili (npr. finansirajući izbornu kampanju). Samim tim, eventualna korupcija donosilaca završnih odluka o budžetu može se pre ogledati u tome što ne predlažu i ne glasaju za budžetske promene za koje su potpuno svesni da bi bile korisne i opravdane, nego u predlaganju i glasanju za budžetske promene pod nečijim neprimerenim uticajem. Donosioci odluka su, uslovno rečeno, „korumpirani“ svojim položajem i beneficijama koje odatle potiču, i za uzvrat, podržavaju samo one predloge iza kojih stoji njihova stranka, bez obzira na to kakvo mišlјenje imaju o predlogu.